Дошао је на позив Ђорђа Станојевића, српског физичара, професора Велике школе и човјека који је заслужан за изградњу првих хидроцентрала у Европи на Теслином принципу. Тесла је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића и одликован орденом Светог Саве. Потом је одржао поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе.

„Своју радост, коју ја овога тренутка осjећам, ја не умијем да вам искажем, али се радујем што могу овом приликом да пред вама, мила браћо, изразим свагда своје најмилије задовољство, да сам био и да вазда остајем само Србин и ништа више…

Дешава се, господо, да човјек, удаљен од своје отаџбине, занијет послом каквим се ја занимам, по каткад смете с ума своје име, своју народност и своју отаџбину. Али тога, господо, код мене никад није било, а надам се да и неће и не може икад ни бити.

Ако се ја и не налазим међу вама, да као и ви што више привредим на олтар српске мисли, ја радим други посао, на други начин прослављам име српско, и на други начин радим и трудим се, да колико могу и ја што корисно привредим своме народу и својој милој браћи.

И ако има какве славе и заслуге за човјечанство, да се припише моме имену, то та почаст више припада српском имену, српском народу из чије сам средине ја поникао.

Браћо и другови! Хвала вам на толикој пажњи и одликовању.

У вама гледам ја младо Српство, које има да ради на општем задатку свију Срба. Ви сте будућност Српства. Ја сам – као што видите и чујете – остао Србин и преко мора, гдје се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви, и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету“, рекао је окупљенима.

У Теслину част била је организована игранка на Калемегдану, а увече је у “Вајфертовој пивари” на Топчидерском брду, која се налазила на мјесту садашње Београдске индустрије пива, била приређена свечана вечера.

Ђока Станојевић је у лијепом и живом говору, на начин разумљив и за шири свет, изнио какве су заслуге господина Тесле у електротехници, и наздравио за дуг живот великана. Здравицу је потом држао пјесник Јован Јовановић Змај. Он је Теслу поздравио пјесмом коју је сам прочитао:

Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд

Не знам шта је, јел’ суштина

Ил’ то чини само мис’о

Чим смо чули долазиш нам,

Одмах си нас електрис’о

На што жице спроводнице

Електрика јури широм,

Ваздухом ће бити споја

(После можда и етиром).

Стоји стабло, стоји Српство,

Мајка сваком листу - сину ;

Најсвежији лист му трепну

Па одлети у даљину.

Ти нам Тесла, ти врличе,

Оде летом јаче струје

У далеку Колумбију,

Да ти умље колумбује.

И ти, Тесла, у којем се

Исполинске мисли роје,

Тебе враћа неодоље,

Да пољубиш стабло своје.

Љуби стабло, дојчине му,

Сисни дојку, сине врли;

Свака грана српског стабла

Тесли тепа, Теслу грли.

Београд је данас сретан

Рукујућ’ се с српском диком

И открива срце своје

Пред Србином велебником.

Но ти мораш опет натраг

Састанак нам кратко траја

Ал’ топлоту носи собом

Братимскога загрљаја

Остварена ј’ мис’о твоја

Мис’о дивна и голема:

Међу нама биће веза,

А даљине нема, нема.

Разумеће листак свежи

Сваку жилу свога стабла,

Спајаће нас електрика

(Електрика наших срца)

И без жице и без кабла.

Никола Тесла, ганут пjесмом скочио је и са сузама пољубио пјесникову руку. Многи су заплакали. Тесла је у заносу рекао:

„Кад ми је било најтеже у Америци и када сам био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама читао сам Вашу поезију, а сада Вам обећавам да ћу Ваше стихове превести на енглески језик и у Америци објавити.“

Касније је о преводу Змајеве поезије у Америци и објављивању у часопису Вијек (The Century Magazine), написао у писму од 17. маја 1894. године ујаку Паји Мандићу:

„По успјеху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета”.

Захваљујући Николи Тесли, Змај је постао први српски књижевник који је преведен и објављен у САД.

Фронтал