ФРОНТАЛ: Поред тога што је „највећи син Добриње“, ко је Далибор Трапара?

ТРАПАРА: Надам се да сте ненамјерно изоставили наставак титуле која у пуном називу гласи „Највећи син Добриње и јужних страна Мојмила, почасни зет Грлице и Љубишин брат по матери из Кал'новика."  Па сад, незахвално је говорити о себи поред милион дијагноза „стручњака" који су ми их поставили. Углавном нису лијепе за уши, грло, нос. За себе волим рећи да сам особа са вишком идеја и мишљења али и мањком способности да их задржим за себе. Лајем около, лудо и смјело, и умало ме то једну ноћ није одвело... у вјечна ловишта. Прецизније на бандеру. Морам се похвалити да сам био један од првих блогера у Источном Сарајеву а управо су моји текстови раздраживали појединце. Тако да је једна реакција била својеврсна рација по кафићима са циљем да ме пронађу и окаче умјесто расвјете. 

Мјешавина сам Калимера, Дон Кихота и Сизифа: вјечито исправљам криве Дрине, вјетрењача свакако има на претек, а прилично сам уморан од гурања камена. Организовао сам десет хуманитаних акција али имам само једну захвалницу од општине Најновије Восточно Сарај'во.

ФРОНТАЛ: Радите као новинар. Какав је положај новинара и новинарства данас у БиХ? Колико је новинарска професија деградирана и отргнута од суштинске улоге?

ТРАПАРА: Тренутно сам тонац. Тачније двотонац јер сам се угојио. Мој новинарски стаж бих подијелио у три фазе: блогерска ера у којој сам „еминентним" личностима подизао притисак „двеста на сат", преко ауторских интервјуа са локалним личностима на порталу Принцип.њуз па до тога да сам у цвијету младости уписао новинарство на Палама међу доловима. Данас се новинарство у највећој мјери свело на ресавску школу и сензационализам. Иако се зна да је на естради све лажно и све је фол, да би зарадили кору хљеба новинари се тихо предају и утапају у то сивило. Нажалост, мало је оних који су изградили свој препознатљиви стил и став. Јер, ако искачеш из шина постајеш лака мета и не гину ти судски спорови (ја сам и ту уникат: имао сам парнице и са СДС-ом и са СНСД-ом). Срце, руке и оловка па како те потрефи.

ФРОНТАЛ: На друштвеним мрежама редовно објављујете занимљиве али и актуелне статусе, као и видео записе. Гдје проналазите инспирацију?

ТРАПАРА: Сваки наступ политичара у Восточном Сарај'ву упали динаму у мом мозгу и кренем писати/снимати. Част изузецима али већина приучених академика за мене су прије ликови из хумористичких серија него озбиљни политичари. Њихови гафови су заправо оно што јесу, оно шта и колико знају. Мени остаје лакши дио да то обрадим и презентујем. Прије пар година снимао сам сатирични серијал „Политички забавник" и, вјерујте ми, мала је разлика између ликова које сам глумио и стварних особа. Али сами смо криви, тражили/бирали смо - гледајмо. Дисови „Наши дани" послије 100 година и даље су актуелни, примитивци су нас зајахали па кад већ морамо да их носимо у седлу онда бар и да заржемо који пут.

ФРОНТАЛ: У посљедњем објављеном видеу „Тема дана: имена улица“ на један шаљив и занимљив начин доносите излагање о називима улица у Источном Сарајеву, чак сте споменули и подношење иницијативе за промјену своје улице. Колико су чланови комисије за утврђивање назива улица маштовити приликом избора и приједлога имена улица?

ТРАПАРА: Напиле се улице.  Заиста ме фасцинирају називи улица и идејни творци истих. Пропашћу социјалистичког система нестали су сви народни хероји. ОК, сад србујемо али, за Бога милога, радимо то како треба. Цар Лазар, као што рекох, је вино али генијалци Лазара унаприједише. Срамота је да се сарајевски Срби нису одужили Стаки Скендеровој, Јефтановићима, Деспићима, Кашиковићима... чак ни 6. Новембар, дан ослобођења нашег краја 1918. игноришемо. У комисијама таворе подобни и неинформисани ликови којима надређени само доставе неку „феноменалну" идеју и они тромо дигну руку „за". Ето, мени још увије нико није одговорио по ком Дедијеру се зове моја улица, Јефти или Владимиру.

ФРОНТАЛ: Ко Вам је најзанимљивија личност са бх. јавне сцене и због чега?

ТРАПАРА: Шеха!  Шалим се наравно. Иако тог лика који има више функција него богиња Шива руку често споменем, он ми служи само за опуштање. Нећу га више пуно боцкати јер мољака људе око мене да га не дирам. Најзанимљивије ми је геријатријско одјељење одборника у Илиџанском калифату, дефинитивно! О, па то је непроцјењиво благо. Сви заједно чине прототип просјечног политиканта који је у бившем систему био КВ механичар локомотива, уз два свједока на Универзитету у Бутилама добио диплому, и сада „се пита". У митологији постоје троглаве аждаје али су ови латентни пензионери прекуцали игрицу бројем лица које имају. А способни су (за себе), запослили су сву фамилију на општинске јасле па сад ботују по фејсу да то оправдају. Чак су и попа Чеду наговорили да мање спомиње Бога а више начелника Чкаљу, Маринка.

ФРОНТАЛ: Да можете да промијените једну ствар у нашој земљи или можда у свом граду која би то била (осим што бисте поднијели инцијативу за промјену назива своје улице)?

ТРАПАРА: Промијенио бих начин избора начелника општине, и то тако да се кандидати попењу на рингишпил када буде теферич на Вељинама, и ко ухвати паткицу тај је побједио. Да, желим да се моја улица зове Титова и да се укршта са Драже Михаиловића. То би било историјско помирење идеологија.

ФРОНТАЛ: Написали сте „Какав би то шоу био да уђем у скупштину Илиџанског калифата. Легално наравно“. Ево за крај, реците нам да ли сте донијели одлуку о кандидовању на предстојећим локалним изборима и какав би то „шоу“ био?

ТРАПАРА: Сигуран сам да би поново увели пренос уживо.  Имам толико тога да кажем, мислим да сам способан да то демонстрирам, а многи то и прижељкују. Волим рећи да ствари гледам „на кант", не бих се утопио у безличну масу краваташа. Колико год звучало нарцисоидно, заиста има људи који дијеле моје мишљење. То су моји саборци, даданисти који не готиве бабаљисте и праволинијаше. Нисам још преломио да ли ћу наступити на октобарском фестивалу (у новембру), нећкам се к'о каква млада али ме на то, буквално, тјерају пријатељи и познаници. У мени, по њиховим ријечима, виде освјежење и надају се да ћу својим наступима за говорницом разбити монотонију, а и насмијати напаћени народ. 

Колику подршку уживам можда најбоље осликава чињеница да не знају ни која страначка листа ће ме кандидовати. Е такво повјерење човјек мора заслужити, а ја сам изгледа то нечим зарадио. Неизмјерно сам захвалан свима који су уз мене све ове године и који ми нису окренули леђа. Хвала и вама на указаној прилици да „нешто кажем за дневник". Ето, гласајте и ви за мене. 

Аутор: Данка Савић