U crnačkom getu „Liberti Siti” žive jezivo siromašni i do zuba naoružani ljudi koji nemaju šta da izgube. Videli smo dotrajale radnje u kojima se hrana kupuje na bonove, a na parkiranim kolima bile su rupe od metaka.

Zovnuh ovih dana jednu advokatsku kancelariju iz Majamija da se raspitam kako mogu da dobijem radnu vizu za Ameriku. Iskreno začuđena, dežurna sekretarica upita me zašto bi neko ko živi u Parizu ikada želeo da se doseli u Ameriku, a zatim se izvinila što je bila tako otvorena. Odgovorih da su u Majamiju mnogo jeftinije nekretnine, da je klima toplija, te da bih volela da opet negde odem i počnem od nule.

Pariz je prelep, otmen grad sa fantastičnom arhitekturom i raznovrsnom kuhinjom, a kulturna događanja su toliko brojna da čovek može svake nedelje da izlazi na nekoliko različitih izložbi ili koncerata.

Međutim, posle desetak godina, svaki grad dosadi osim možda rodnog i čovek poželi da ispita druge zemlje i druge gradove. Kao u onoj pesmi Arsena Dedića „Da su me ukrali Cigani” u kojoj autor priželjkuje da živi životom bez obaveza, bez konvencija, vodeći medveda na lancu i spavajući u nekom šatoru pored autoputa.

Bilo mi je potrebno mnogo vremena da prvi put odem u Ameriku, gde inače živi moja jedina sestra sa porodicom. Nekako mi je bilo strašno da letim preko okeana, tako da sam se dugo tražila izgovor, ali sam na kraju ipak morala da odem da je posetim.

Prvi utisci su bili veoma lepi, mnogo mi se dopala tropska klima, niske cene hrane i odeće, široki drumovi, optimizam i razdraganost Amerikanaca, kao i njihova spremnost da pomognu bilo kome u nevolji.

Jednog dana sam izgubila papuču šetajući se plažom i prišao mi je nepoznat čovek da je sa mnom traži, sve dok je nije pronašao. Upitala sam ga da li možda radi kao spasilac na plaži, a on je odgovorio da je samo običan prolaznik.

Takođe mi se dopao konzervativizam Amerikanaca koji se sve više gubi u dekadentnoj Evropi, kao i njihova vezanost za porodicu, veru i neke osnovne životne vrednosti kao što su istina i poštenje.

Što se tiče druge strane medalje, televizijski program je veoma siromašan a hrana preslatka i jedva jestiva, tako da sam pomislila da ću imati više vremena da se bavim sportom i čitam knjige, te da neću imati problem sa viškom kilograma.

Naime, zet me je vodio u restoran „Šivers Barbekju” u kome se jelo meso aligatora, doduše toliko začinjeno da se nije osećao njegov pravi ukus. Kao prilog sam naručila pasulj i salatu od krompira, misleći da neće doći do neprijatnog iznenađenja.

Međutim, pasulj je bio u sirupu od šećerne trske, a krompir pomešan sa lepljivim i hladnim žutim sirom koji je takođe bio sladak. Ne shvatajući kako sir može da bude sladak, upitala sam sestru da proba i ona je izjavila da ukus dolazi od poznatog sosa od meda i senfa. Nikada u životu nisam probala gore jelo, a u tako lepoj drumskoj krčmi.

Florida je jedina tropska oblast na svetu koja nije siromašna, a nepostojanje smene godišnjih doba čini da čovek stekne utisak da se vreme zaustavilo. Međutim, tropska klima donosi sa sobom i životinje velikih dimenzija.

Pored ogromnih aligatora i flamingosa, tu su i leteće bubašvabe tri puta veće nego kod nas, kao i jezive iguane veličine malo veće mačke, sa repom od čitavog metra, koje se uspinju na drveće pored stambenih kuća i brste im lišće dok ga potpuno ne ogole. Gradske vlasti su zatražile da se ove štetočine ubijaju, jer kopaju kanale i time podrivaju temelje kuća.

Stambene kuće su prelepe, prostrane i funkcionalne, automobili su moderni i ogromnih dimenzija, a benzin se prodaje u bescenje. Za samo dvadesetak dolara se napuni pun rezervoar, što je možda i razumljivo za zemlju koja je tako velika da se raširila preko celog kontinenta.

Mnogi Amerikanci uopšte ne izlaze iz kola kada nisu na poslu ili kod kuće, tako da su čak i bankomati postavljeni tako da možete da ih koristite direktno iz automobila. Za mnoge je to definicija komfora.

Onda sam prošle godine ponovo krenula u Majami, ovaj put sa svojom jačom polovinom. Njemu se Majami takođe jako svideo, iako je zbog loše hrane za dve nedelje smršao deset kilograma i napravio nekoliko saobraćajnih prekršaja sa ukupnim kaznama od 1075 dolara.

Majami ga je podsećao na detinjstvo, jer je upoznao sve njegove ulice igrajući igricu GTA u kojoj se kradu automobili. Kao rep muzičara, posebno su ga oduševili umetnički grafiti na fasadama u Vinvudu i luksuzni automobili kao stvoreni za video snimke. Posetili smo ostrvo na kome se nalazi vila u kojoj su snimane poslednje scene iz filma „Skarfejs” sa Al Paćinom, kao i hotel na Majami Biču u kome je snimana čuvena scena sa motornom testerom.

Nažalost, čuvenu vilu je za četiri miliona dolara otkupio novi vlasnik kome se nije svidelo kako je izgrađena, porušio je i napravio novu.

Obišli smo i „Liberti Siti”, crnački geto u kome žive jezivo siromašni i do zuba naoružani ljudi koji nemaju šta da izgube. Vozeći se pored naizgled napuštenih kuća, videli smo dotrajale radnje u kojima se hrana kupuje na bonove, a na parkiranim kolima su rupe od metaka, kao i poster šestogodišnje devojčice zbog koje je policija obećala nagradu od 30.000 dolara onome ko donese bilo kakvu informaciju o njenom ubistvu.

Naravno, nismo se usudili da izađemo iz iznajmljenih kola sa njujorškim tablicama – ko zna kako se tu čuva teritorija – tako da smo se samo provozali kako bismo videli kako živi američka sirotinja.

U turističkom vodiču je pisalo da je u Majamiju najpametnije ne zaključavati gepek i ne ostavljati u njemu ništa vredno, jer će ga sasvim sigurno neko obiti. Tu smo ipak uspeli da snimimo nekoliko scena za muzički spot „Tvoje ime na mom spisku” (Ton name sur ma liste) ali smo iskoristili samo fragmente, jer su nas primetili ljudi na motoru i morali smo da bežimo.

Majami je sav izgrađen u plavo belim tonovima, valjda da se bolje uklopi u boje okeana i peščanih plaža.

Bogataši žive u oblakoderima sa pogledom na okean, a oni siromašniji u prizemnim kućicama koje se lako ruše kada naiđe oluja.

U Parizu je suprotno, jer bogataši više vole izolovane kuće u kojima neće ni videti ni čuti komšije sa gornjeg sprata, dok siromašni žive u loše izolovanim sivim zgradama od po dvadesetak spratova. Nekako je sve naopačke, valjda zato što se Evropa i Amerika nalaze na suprotnim stranama zemaljske kugle pa se doslovno oseća da ste iz starog došli u novi svet.

Raspitujući se o različitim vizama koje postoje za imigrante, saznala sam da najveći broj američkih univerziteta omogućava da se gotovo besplatno pripremi doktorat, pošto vas u isto vreme angažuju da radite kao predavač na fakultetu i da objavljujete naučne radove, uz skromnu novčanu nadoknadu.

Radne vize se daju na principu lutrije, otprilike osamdesetak hiljada godišnje, a potražnja je takva da su male šanse da se one dobiju. Što se tiče studenata koji se odluče na magistarske studije, za njih je potrebno izdvojiti najmanje tridesetak hiljada dolara, ali u zauzvrat omogućavaju da se dobije kratkotrajna radna viza koja kasnije može da se produži. Samo oni najsposobniji i najuporniji mogu imati pristup i mogućnost da žive i rade u zemlji koja još uvek ima status najveće svetske sile.

Tako smo odlučili da pokušamo, pa šta nam Bog da. Možda ćemo uspeti, možda i nećemo; možda će nam se tamo dopasti, a možda i ne; ali u svakom slučaju ćemo steći još jedno bogato iskustvo.

Možda će se i za nas dvoje, tamo na dalekoj Floridi, u senci neke palme, zaustaviti vreme.

Piše: Nataša Jevtović

Izvor: Politika