Sa informacijama da je među obolelima i pacijent u kikindskoj bolnici, a na poziv opšte bolnice u ovom gradu svim svojim specijalizantima da se vrate na posao, Tijana se uputila pravo u ring.

Iako budući internista, prijavila se za rad na infektivnom odeljenju gde je svakodnevno radila sa obolelima od kovida.

– Naš grad je bio među prvim gradovima u Srbiji koji je skroz zatvoren. O Kikindi se pisalo kao o “srpskom Vuhanu”. Ko je gledao HBO seriju Černobil mogao je povući neke paralele. Odlasci na posao i povratak kroz puste ulice, sve je ličilo na scenario neke serije i filma za koji nisi ni sanajo da će postati realnost. Ja sam se prijavila zbog ličnog osećaja odgovornosti, smatrala sam da mi lekarska etika i moja lična čast ne dozvoljavaju da budem po strani. Nažalost, bilo je kolega koji nisu pokazali isti entuzijazam. Na profesionalnom planu, kao budući internista, prvi put sam imala susret sa radom na infektivnom odeljenju. Pomogle su nam kolege da svima koji smo ”došli sa strane” olakšaju te prve dane pune neizvesnosti jer se o virusu malo znalo. Njihova pomoć nam je bila od velikog znaćaja, jer za greške nije bilo mesta, od samog oblaćenja i svlačenja odela, koje je poprilično zahtevno, do svih drugih aspekata rada – priča za Danas dr Tijana Marčeta.

Foto: Privatna arhiva

 Kaže da je uprkos teškoj situaciji u Kikindi i žarištu koje se pojavilo, u samoj bolnici nisu imali problem sa opremom.

– S obzirom na samu kontagioznost virusa i veliki broj zaraženih kolega po drugim bolnicama, pitanje adekvatne opreme je bilo od velikog značaja. Iako sam iz medija, sa društvenih mreža i od kolega iz drugih ustanova imala informacije o nedostatku opreme, moram reći da to kod nas nije bio slučaj. I sami smo imali svest o nestašici opreme na globalnom planu,o smrti kolega u Italiji i Španiji, pa smo je mi vrlo racionalno koristili, ali nijednog momenta se nije desilo da je bilo ko od osoblja infektivnog odeljenja imao kontakt sa pacijentom bez pune opreme, to stvarno moram da napomenem. Kako je epidemija uzimala maha, svakodnevno su se širili podaci o preminulim lekarima i medicinskim sestrama. Nama je to sve jako teško palo. Kada se školujes minimum šest godina, plus specijalizacija, da bi bio lekar, da savesno i odgovorno radiš svoj posao, daš sve od sebe, radiš van fizičkih granica mogućnosti, poražavajuce je i tragično da postanes žrtva bolesti koja se može izbeci nošenjem adekvatne opreme – kaže Tijana Marčeta.

Kako navodi, tokom rada sa inficiranim pacijentima susretali su se sa velikim brojem izazova, delili literaturu između sebe, pokušavali da saznaju što više o novom viusu o kome ni u svetu nema puno naučnih radova.

– Tokom samog rada i susreta sa pacijentima i sami smo sticali bolji uvid u agresivnost virusa, koji su neki nazivali “najsmešnijim virusom”. Nama ni najmanje nije bio i nije smešan, a jos manje pacijentima i njihovim porodicama. Sa svakim pacijentom smo prolazili kroz proces neizvesnosti i čekali nalaze, srpski rečeno – ko ozeblo sunce. Mislim da je ovo stanje po nekim karakteristikama bilo slično ratnom stanju, samo sa neprijateljem koji je nevidljiv, što se psihološki vrlo teško podnosi. I mislim da ce to biti jedan od akcenata faze post-covid. Sama izolacija kao takva uz sve ostale efekte, uključujuci dvadesetčetvročasovne vesti na svim medijima, samo o korona virusu, prognozama i sumornim brojkama, je ostavila velike mentalne posledice na veliki broj ljudi, a ne bih tu isključila ni zdravstvene radnike – navodi dr Marčeta.

Uz atmosferi policijskog časa i zatvorene vikende, život na relaciji bolnica – kuća, naporna dežurstva, odsustvo svake vrste drustvenog kontakta za zdravstvene radnike bio je izazov da održe fokus, prisebnost i zdrav razum.

– Motivacije kao takve nije manjkalo, borba za zdravlje pacijenata je bila apsolutni prioritet, a u jednom momentu sam ja, kao i svi specijalizanti bili prezadovoljni činjenicom, da će naše skromne plate biti uvećane zbog našeg angažovanja u borbi sa virusom, osećali smo da neko zaista ceni nas nesebični trud, rad i zalaganje. Moram reći da je radovanje vrlo kratko trajalo. Sa dolaskom dugo očekivane “uvećane“ plate, došli smo do gorkog otrežnjenja da toga nema! Iako je u računanje plata ušla neka vrsta stimulacije, po novom načinu obračuna na našu štetu i po nepoznatom mehanizmu, naše plate su ipak manje, bez obzira na veliki broj sati dežurstava, noćnog rada i rada na praznik. Pravi odgovor zašto je to tako do sada nismo dobili. Da se razumemo, niko u Srbiji ne upisuje medicinu iz materijalnih razloga, za to postoje drugi fakulteti, ali niko ne želi da konstantno godinama bude na poslednjem mestu na lestvici u državnom sistemu. Već dugi niz godina je zdravstvo u zapećku, sa ogromnim odlivom kadra u inostranstvo, manjkom opreme i ulaganja. I to je sistemski ili što mi lekari volimo da kažemo hronični problem. Ova epidemija je pokazala sve manjkavosti našeg zdravstvenog sistema, ali i nesumnjivu snagu, a to su ljudi. Sa velikim žaljenjem moram reći,da posle ovakvog tretmana prema nama,j ako veliki broj kolega koji nije razmatrao da nastavi karijeru u inostranstvu, to sada planira. Ljudi su jednostavno razočarani i misle da ovde nikada neće biti bolje, kako za sve druge građane, tako i za nas. Iz dubine duše bih volela da nas ova pandemija dozove pameti i da svi zajedno odredimo prioritete u državi. Hvala svima koji su n as pdoržavali, hvala na svakom aplauzu, hvala svim donatorima, značilo nam je. Moja poruka za kraj je “ne dozvolite da i mi odemo, ko će onda da leči Vaše roditelje, decu, porodice, prijatelje, a na kraju i Vas same?”

Izvor: danas.rs