U prodavnici neću coktati zašto rade samo dve kase. I nikad neću uzeti kusur manji od 50 dinara. Neka ga. U apoteci ću da slušam tetu kad objašnjava ove dve na šest sati a ovu možete jednom dnevno ali obavezno posle obroka sa dosta tečnosti.

Neću u sebi opsovati policajca samo zato što nosi uniformu. Sem ako je komunalni. Okej, neću ni njega. Reći ću mu “Dobar dan”, čak i ako će ga to provocirati da mi traži ličnu i pita me kuda idem. Nadam se da nikad više niko neće nikoga pitati kuda ide i zašto i reći da to ne može.

Kupovaću sve i samo ću razgledati. Ići ću u pravi šoping i čekati je ispred kabine i neće mi biti smor.

Generalno ću da trošim manje para. I baš neću da štedim ni na čemu, pa neka ide život.

Zvaću vas na kafu. Tebe, i tebe, i tebe. Iako ne podnosim kafe. Ali ću sesti u kafić i naručiti ceđenu pomorandžu i čaj od nane i čitati novine. Natenane, najsporije. Od korice do korice. I “Gloriju” ću da pročitam.

Nikad više neću reći “E, mogli bismo ovih dana da se vidimo” a da to ne mislim. Ima da se vidimo. Ovih dana. Ne kasnije.

Videću Sašine devojčice. I Vuka i Martinu i njihove klince. I svu decu za koju sam se pravio da imam preča posla. I da previše radim, pa ne stižem. Sve ću da stignem. Samo kad ovo prođe.

Babe iz zgrade više nikad neću staviti u novine. Sem da ih nešto pohvalim. A zaslužile su.

Zvaću Danijelu i zakazati skidanje kamenca. Naći ću kardiologa i tražiti kontrolu i neću praviti loše fore sa prednjim mitralnim kuspisom. Stegnuću mu ruku, i nasmešiću se svakoj medicinskoj sestri, i reći ću “Svaka čast”, a one će se praviti da ne znaju zašto sam to rekao. I bolje da se prave.

Ješću više voća. Možda i povrća. Pa čak i ono zeleno. Naučiću da kuvam i da odredim koliko ulja ide i koliko ringla treba da bude vrela za pohovane tikvice. Probaću i kuskus, šta god da je kuskus.

Piću mnogo vodke i manje ću da trošim alkohola. Naučiću da doručkujem i krenuću na dijetu. Izbaciću slatko i otići na najbolji sladoled u gradu.

Gledaću Liverpul samo subotom. I nedeljom i ponedeljkom uveče, ako igra. I utorkom, ako tako zapadne. Ali neću misliti da je fudbal važniji od života i smrti. Znaću: samo je od smrti.

Planiraću festivale. Ima da stignem i u Tolmin, sa Rumljanima i Zagrepčanima i Splićanima i Lihtenštajncima. I u Austriju. I u Nemačku, da spavamo u Perinoj “korsi” koju će mi jednom pokloniti, samo da položim vožnju. Ili nađem ženu koja me vozi. I na Glastonberi ćemo dogodine. I na Lolapaloozu one tamo.

Baciću telefon iz ruku. Ugasiću Tviter, napokon, oganj u njega. Ukinuću Fejsbuk. A na Instagramu ću udarati srca na svaku fotku iz noćnog provoda, i iz porodične šetnje. I sa piva posle posla.

Ići ću napolje. Organizovaću basket tamo kod “Olimpa”. Ko dođe, došao je. Možemo i jedan na jedan, mada je lepše kad nas je više. Pa svaki vikend na Adu. Svaki drugi u Zoo vrt. Pitaću ih hoće li opet da nabavljaju kapibaru. A da pokrenem peticiju za kapibaru? Samo kad ovo prođe.

Neću više kukati za tramvajima. Pešice Bulevarom na posao, pa da vidiš. Još lepše ako pada kiša. Kupiću taj prokleti bicikl koji si obećavam toliko godina. Voziću ga do Zemuna, i do Avale. I do Sremskih Karlovaca i Petrovčića. I do Kovačice.

Zašto nikad nisam bio u Kovačici, a tu je? U Somboru. U Idvoru. U Barajevu. E, i tamo ću da idem. Kupiću kartu za voz i neće mi smetati što ide sporo. Do Šida, ili do Vinkovaca. Kupiću kartu za avion i neće me biti strah. Prvo do Bergama. Jer svaki čovek, kažu, ima dve domovine, a druga je Italija. Pa do Kentakija, onog bara u kojem je Cake kaver-bend svirao “Frank Sinatra” bolje od originala, i u kojem mi je šanker sipao piće debelo kao da sam u Beogradu.

Kupiću kartu za autobus i praviću se da mi nije muka kad krene u krivine. Instaliraću Bla Bla Car i ukucati – može li to? – “bilo kuda”. I ćaskati s vozačem. O svemu, i ni o čemu.

Samo ne o ovome, naravno.

Javljaću se na telefon. I na nepoznate brojeve, evo probajte me. Odgovaraću na mejlove. Počeću ih sa “Poštovani”, završavati sa “Svako dobro”. Doći ću na događaj, čiji god. I na televiziji ću da gostujem, iako uvek imam tremu. I na radio da odem, nisam nikad. Mislim, ako me budu zvali. A i ako ne budu, i to je okej.

Ići ću u Crnu Goru. Zapiti se s Balšom i Milošem i Peđom i Darkom. Sešću na groblje i upaliti sveću svima. Uhvatiću najširi krug po Podgorici. Uzeću peškir i prebaciti preko ramena i krenuti tako na more. A kad stignem, samo ću malo da ćutim. Posle ćemo da pričamo, i da se sunčamo, i da se gađamo loptom. U glavu.

Slaću joj više poruka. Duhovitijih i lepših. A kraćih, mislim da ne voli kad preteram. Mada to nikad ne kaže.

Samo kad ovo prođe.

Autor: Marko Prelević

Izvor: Nedeljnik