Ваш текст под називом „Иза зидина тајни“ уопште не би био вриједан посебног коментара, судећи по скромном тиражу књиге у коме се налази, али чињеница да је исти у ширу јавност ових дана доспио објављивањем на сајту „jadovno.com“ (са ког је, Богу хвала, експресно повучен) постоји бојазан да ће многи многи заинтересовани, међу којима сам и сам, изазвани полемиком око истог, наћи овај напис, осјећам потребу да се на исти осврнем, те укажем на бројне нетачности изнијете у њему.

Кредибилитет за писање овог осврта даје ми, не као Вама професорско звање и докторска титула (који су очигледно заварали и оне који су Вам касније и повукли објаву), већ аргументација, које у Вашем тексту готово да нема. А тамо гдје је у траговима има на климавим је ногама, из једноставног разлога што литература коју сте користили подлеже такође озбиљној критици с обзиром на то да јој недостаје кључни елемент – извор. А тамо гдје се позивате на извор, испоставља се да исти не доказује оно о чему пишете. Овако, остаје нам да Вам вјерујемо на ријеч. Мада, зашто би то ико, па и Ви провјеравао. Једноставније је прочитати један професорски текст и аутоматски сазнати апсoлутну истину. Као дио народа чије очи тим написом желите да отворите осјећам се прозваним и позваним да проговорим и у име оних о којима тако безобзирно пишете, јер су исти исто тако припадали и још увијек припадају том народу.

Болест савременог човјека очигледно је захватила и Вас. Док је туберкулоза оних које у свом раду помињете (и који тако болесни тобоже нису имали шта да изгубе па су зато убијали), нагризала само њихова изгладњела тијела, њихов ум је остајао чврст на путу сазнања и патриотских тежњи, за разлику од болести од које Ви данас болујете. Често, човјек физички дјелује супериорно, али дух и мисао су посве туберкулозни. Та болест обузела је савременог човјека, па и нас који смо некад стварали истинске хероје, не остављајуи му простора да свијет око себе гледа другачије него искључиво под лупом теорија завјере, плаћеништва, превара. Тај савремени свијет, истина прожет великим преварама одвео је и Вас међу исте, тако да, Ви данас и све прошле догађаје гледате кроз ту призму. Удобно заваљени, више него сити, из ваше професорске фотеље пискарате неистине о онима које је глад одводила у смрт јер су вјеровали да ће их покољења, ако не држати за истинске ослободиоце, а оно барем покушати размјети. Вас су завјере, а више само теорије истих, и нетрпељивост према југословенској идеји као уништитељу српских националних интереса толико заслијепили да Ви више нисте у стању да вјерујете да на планети Земљи постоји, и да је постојао иједан човјек који није плаћеник, или просто плиткоуман, па заведен, и који у вези с тим није дјеловао искрено, патриотски (да, и у српском националном интересу), већ вођен неким силама мрачних тајних душтава. Прожет спремношћу на жртву, за добро другог. Без обзира колико та жртва имала или не смисла нама данас. Да не буде забуне, овде свакако нисам да браним и подстичем данас било какве југословенске идеје, већ истину прошлости, и да осудим сваки напад на оне који су наступали искрено, часно, патриотски, вриједно дивљења.

Ви, очигледно, нисте ни свјесни коју сте количину доказног материјала накупљеног за читаво стољеће о младобосанском нараштају изоставили трудећи се да их једноставно окарактеришете као анархистичу терористичку организацију подложну „јудеомасонском“ интересу. Толико, да човјек просто не зна од чега би прије пошао обарајући Вам „тезу“. Ваш проблем, који лежи у виђењу југословенштине толико Вам мути памет да нисте у стању да се прво вратите у вријеме догађаја о којима пишете, а што је предуслов када човјек пожели да тумачи прошле догађаје. Али не, Ви сте се, иако сто годишњих корака ипред оних оних о којима пишете, нашли да их оптужујете за све оне катастрофалне последице југословенске идеје и као кривце за урушавање српског националног индентитета, и то тако да их апсолутно без и једног јединог доказа карактеришете као марионете некаквих, још од Адама постојећих друштава. Читајући Ваш текст човјек стиче утисак да се и Адам, још прије него му је Бог подарио Еву, сам са собом удружио у „јудеомасонску“ ложу и започео да кроји Свијет какав данас познајемо. И да је овај мој осврт јасан показатељ да је то друштво толико јако кад и међу „обичним“ свијетом има војнике који ће објавити рат свакоме ко се огласи да Србима коначно отвори очи. Вама, борцу за српску истину.

Кажете: „Младобосанци нипошто нису били великосрпски него југословенски оријентисани националистички Србо-Хрвати“, па онда: „...анархистичко-комунистичку организацију“. Ову бувљу пијацу заиста треба разумјети. Дакле, неко је истовремено анархиста и националиста, Југословен и Србо-Хрват, и комуниста, а на другом мјесту и социјалиста. „...Али је ништа мања жртва и његов егзекутор, југословенством и србохрватством фанатизовани Гаврило Принцип”. Те „...који је на суђењу исказао наклоност према масонерији, а чије је анархистичко опредјељење указивало да је био обрађене свијести!“ Овде бисте требали да се опредијелите, да ли је човјек био анархиста или национални југословенски (или србохрватски) националиста? Не може све у једном, професоре. Колико, суштински, Ви и не познајете конкретне историјске чињенице, већ се служите којекаквим флоскулама и фразама које апсолутно никакво упориште у доказима немају, говори и следеће. Не постоји писани извор који би потврђивао да се икада Гарило Принцип изјаснио као Србо-Хрват. Југословенски националиста да („Српско православне вјере“), али Србо-Хрват не. Разлика, коју, нећу се трудити да Вам појашњавам, јасно постоји. Ја Вас позивам да нам укажете на тај извор. Нећете га наћи. Друго, следећа лаж у мору изнијетих - да је „на суђењу исказао наклоност према масонерији“ такође не стоји. Ја Вас и на овом мјесту позивам да то недвосмислено докажете. Такве изјаве не постоје. Нисте Ви ни први ни последњи који је сарајевске атентаторе повезао с масонима, а читава та прича потекла је управо од оних којима је био циљ, када су и кроз процес схватили да не постоји јасна веза између атентатора и званичне Србије, да оправдање за рат усмјере у другом правцу. Више је него познато, очито не Вама, да је главни кривац за помињање Слободних зидара на суђењу бранилац Недељка Чабриновића, др Константин Премужић. А  то је, ништа друго до рат католичке цркве, односно њених клерикалаца, Премужића и језуитског свештеника Антона Пунтигама (на чији се извор стенографских биљежака са суђења и Ви позивате. Гле чуда!) и Слободних зидара са друге стране.

Антон Пунтигам

Наиме, постављјући питања свом брањенику Чабриновићу (а врло вјероватно, како то закључује и проф. Цвјетко Поповић, по договору ван рочишта) започео је тему Слободних зидара. Што је Чабриновић објеручке прихватио како би се ток суђења усмјерио у ту страну и далеко од званичне Србије, на чему је и суд, као и тужилаштво инсистирало. Одговарало је Чабриновићу, а, јасно је, и адвокату клерикалцу. Премужић је у својој намјери отишао толико далеко да је са својим питањима у једном тренутку и самом брањенику импутирао припадност Слободном зидарству, а овај, немајући куд, кад је игру већ прихватио, то питање оставио без икаквог одговора. 

Чабриновић је и ту цијену био спреман да плати у намјери да се на суђењу свака веза атентата са Србијом прекине. Овај циркус од споја њих са масонеријом  прекинуо је Принцип у тренутку када је суд толико инсистирао да Чабриновић каже то име које је наводно ишло у иностранство по средства за оружје, поменувши извјесног Казимировића. „Ја сам после питао Принципа шта је, уствари, са тим Казимировићем. Он ми је одговорио да му је додијало Чабриновићево измотавање, па да га пресече, рекао је прво име које му је пало на памет“, написао је доцније Ц. Поповић, један од атентатора. „Неђо је о слободним зидарима знао само оно што му је рекао Премужић, па је избјегавао одговор, јер је био свјестан да ће одговор повући нова питања, на која ће морати одговарати, и да ће се коначно показати да о слободном зидарству не зна ништа. Настала је због тога врло мучна ситуација и чекало се како ће се ствар свршити. Тада устаде Принцип и рече да се Неђо састајао са неким Казимировићем, богословом или попом, као слободним зидаром. Неђо је то потврдио, и тако је завршен разговор о слободним зидарима“, написао је Иво Крањчевић, један од оптужених и осуђених на истом процесу. Па даље каже: „Првом приликом питао сам Гавру и Неђу је ли истина да се Неђо састајао са Казимировићем, а они одговорише да га никад у животу нису ни видјели. Када упитах Гавру што спомену на суђењу невина човјека, одговорио је да у Београду сви знају да то није истина, а Аустрија му свакако не може ништа. Упитах како је дошао до тога да рекне то презиме, а Гавро рече да му је то презиме случајно пало на памет и он га рекао да би прекинуо испитвање.“ О махинацијама Константина Премужића свакако ћете наћи и на другим мјестима у овом свједочанству. Неспорно је да су Принцип и Чабриновић на суђењу помињали Слободно зидарство и како је оно тобоже још 1912. осудило Фердинанда на смрт, али сасвим је јасно, када се процес сагледа у својој цјелости, у ком правцу су ишле те њихове изјаве. Дакле од оних који су непосредно пред атентат дошли из Србије. Ко јасније жели да приступи теми помињања Слободних зидара на суђењу сарајевским атентаторима исте ће, а које сте и Ви очигледно прескочили, наћи у књизи Ц. Поповића „Око сарајевског атентата“. Ја се овде не трудим да докажем да Слободни зидари нису осудили Фердинанда на смрт, већ да то апсолутно никакве везе нема са сарајевским атентатом и атентаторима. Полемика о ономе о чему Ви говорите у свом тексту вођена је читав један вијек и бројни су они коју су доказивали супротно. (Пр. Lennhoff Eugen: “Die Freimauerer”, Wien, 1928.; Предавање др Васиља Поповића у новосадском Историском друштву, објављено у „Политици“ 21. фебруара 1932.). Радован Казимировић се лично огласио по овом питању у Политици фебруара 26., 1932. „И убијени и убица били су таоци геополитичке игре кабалистичко-језуитских фрамасона“, кажете Ви у свом тексту. Констатним понављањем желите да убиједите себе или? – „...Али и група сарајевских омладинаца заврбованих од стране масонерије да буду њена продужена рука“. Опет, докази? Ниједна од ових реченица није поткријепљена наводима који упућују на извор из кога би онда недвосмислено прихватили вашу „истину“.

Поразно је да се један Србин данас позива на књигу језуитског свештеника Антона Пунтигама, чију је лажну садржину доказао професор В. Богићевић, упоређујући више верзија стенографских биљежака са суђења. Књигу писану у вријеме док је Велики рат још увијек трајао, а језуита сједио у импровизованој судској сали сарајевског Окружног суда на процесу који је требао да оправда аустрогураски марш смрти на Србију. 

Сигурно не да био бранио оптужене. А све то, само зато да бисте потврдили своју тезу о „јудеомасонском“ утицају на сарајевске атентаторе. Да ли је вриједно? Честитам, професоре. Нико се, барем не из редова српског националног корпуса, одавно на овако бизаран начин није јавио да опише младобосански нараштај. А занимљиво, рад професора Богићевића Вам је познат у оном дијелу у коме би ваљда требао да Вам одговара. Међутим, и ту сте се преварили, односно свјесно злонамјерни наводећи као кључни доказ о историји Сарајевског атентата документ који је поменути професор пронашао, а по његовој смрти објавио професор Милорад Екмечић. За тај документ, из октобра мјесеца 1913. године, кажете да је у питању „упозорење хабсбуршке обавјештајне службе да се спрема убиство престолонасљедника“ и с тим у вези забиљежено име Гаврила Принципа. Потпуно нетачно и злонамјерно погрешно тумачење документа. У њему, а како и сам проф. Екмечић пише, наводно је стајала дојава о сумњивим људима међу којима је и Принцип. И шта такав документ уопште говори? Да ли знате колико је људи, школараца и студената „аустрогуарских поданика“ било под статусом сумњив? Још 1912. саслушаван у процесу Пјанић-Љубибратић, као и гомила других омладинаца, могуће да је био обиљежен као сумњив. И хајте молим Вас, до јануара мјесеца 1914. године није се ни знало да ће Аустроугарски престолонаследник посјетити Сарајево. А шира јавност, међу којима и омладина која га је спремила и извршила, сазнаје тек пред Васкрс, априла 1914. Није спорно да је професор Богићевић дао огроман допринос у научно истраживачком раду по многим питањима Сарајевског атентата, па тако и око одговорности сарајевске полиције, те војске која је контролисала граничне прелазе, и тако поставио питање да ли је можда још некоме требала смрт Франца Фердинанда осим револуционарној омладини. Али тај његов рад је далеко од било каквих инсинуација о везама Младе Босне са масонством и свему томе чему би тај Ваш напис требао да води. Да сте се истим озибљније бавили знали бисте да он после атентата није „пуштен“, већ упућен у кажњенички батаљон на границу Италије и Аустроугарске.

Срамно је да један универзитетски професор за своје маштарије, које чак назив и „студијом“, основу тражи у ријечима Леа Пфефера, истражног судије Сарајевског атентата. Посебно кад знамо да је тај исти Пфефер само три године пошто је написао своју књигу тврдећи како нема доказа да је Србија умијешана у Сарајевски атентат, у Павелићевој НДХ написао чланак о личној одгворности регента Александра за сарајевски злочин. (Лео Пфефер: „Александар Карађорђевић сукривац Сарајевског атентата“, „Хрватски народ“ од 28. јуна 1941. године.)

Професоре, очигледно је да ствари не познајете довољно добро, па кажете: „влада није пристала да дира „Црну руку”, којом је руководио Апис“, мислећи на неиспуњење Аустроугарског ултиматума. Управо у том времену, од прољећа 1914. водила се највећа борба између Пашића и Аписа, и није постојао бољи моменат по Пашића да се коначно обрачуна са Димитријевићем. Али нико, ни Аустрија, ни Србија, нису имали довољно доказа. Да погрешно закључујете говори и то да је „ваш“ масон Војислав Танкосић, управо црнорукаш одмах ухапшен и стављен под катанац на Торлаку, а ослобођен тек након што је Аутроугарска објавила рат Србији. А онда пао на бранику отаџбине.

Бескрајан је низ измишљотина које сте у свом напису изнијели, не презајући чак ни да у исту групу врбованих од стране „фрамасонства“ уврстите генерале срске војске Мишића, Бојовића и Путника. Човјек се пита да ли Ви сами заиста вјерујете у то. Могуће. Осјетио сам потребу да Вам на сваку изнесену лаж одговорим аргументовано, али количина Ваших бесмислица је толика да је то скоро немогуће. У корпусу српских Слободних зидара, без иједног јединог доказа код Вас су Мићо Љубибратић, краљ Петар, Александар Карађорђевић, Пашић, Танкосић, Димитријевић Апис, и тако редом. А заврбовани за идеју „јудеомасонства“ Мишић, Бојовић, Путник и читава босанскохерцеговачка омладина оног времена. А српски официри који су херојски падали у првим борбеним редовима у Балканским и Првом свјетском рату, су представници „фрамасонских“ тајних удружења. Човјек се пита има ли ко у тој Србији и Босни и Херцеговини од Берлинског конгреса до Великог рата да није био Слободни зидар. Превише ли је, професоре? Ви очито не можете да разумијете, Ваш проблем је оно вријеме, толика огорченост на Србе које је, неке више, неке мање прожимала југословенска идеја, да сте себи све то тако поједноставили трпајући све те људе у масонске јевреје. Није професоре, то је та Србија. Нема друге. Нажалост или не, лако је бити паметан сто година после?

У својој тези наводите писање лондонског листа „John Bull” и његовој бесмислици о Принциповом боравку у Паризу гдје су га тобоже врбовали масони за атентат. Да ли сте икада у Вашем истраживању наишли на критике у вези с тим листом и његовим власником? Чувени Хорацио Ботомли, у британској историји остао запамћен као берзански преварант и ратни профитер, који је прво у том свом листу нападао Србију као кривца, а онда када је ствар почела да се мијења и Британија ушла у рат, погодите ко му је онда био крив за избијање крвопролића? Никакви Срби, нити шпански Јевреји, већ Њемци. Ботомли који је, извлачећи се из банкротства тобоже нашао неки нагорјели документ српског краљевског посланства у Лондону, на коме се језиком шпанских Јевреја назирао податак о исплати 2.000 фунти за смрт Франца Фердинанда? Селећи, српско посланство палило хартије па им остало. Занимљиво. За једну такву измишљотину није било заинтересовано чак ни аустроугарско посланство у Лондону. Дакле, ни они којима би један такав доказ вриједио право богатство. И ето, тај и такав власник тог и таквог листа сада је опет актуелан, видимо чак и међу српским универзтетским професорима.

Чиме се Ви још бавите? За тетоважу атентатора на краља Александра кажете: „Случај је тим више узбудљив што су исти цртеж нашли и код убице престолонасљедника Франца Фердинанда од Аустрије, који је године 1914. са својом супругом био убијен у Сарајеву по налогу масонерије и како то свједочи признање самих убица у току процеса.“ Гдје су Вам докази за овакве маштарије. Професоре, заиста је много.

Фолксдојчери скидају таблу с мјеста атентата, коју ће касније Хитлер добити за рођендан

Ваше професорско истраживање понавља ону давно (нажалост међу нашим људима скројену) стопут поновљену лаж да је војвоткиња Софија била у другом стању у моменту атентата. И Ви то можда знате, али јасно, с намјером је понављате, а за шта, опет, не постоји ниједан једини доказ.

Не постоји, професоре, доказ да је Владимир Гаћиновић врбовао Гаврила Принципа за атентат, покушавајући да повежете „масонског“ Гаћиновића са босанскохерцеговачком омладином и њиховим дјеловањем. Тај податак могли сте да нађете једино код Драгослава Љубибратића у књизи „Гаврило Принцип“, и књизи„Велеиздајнички процеси Србима у Аустро-Угарској“, у дијелу под насловом „Како је избор пао на Франца Фердинанда“, а у којој, без навођења извора који би то потврдили, аутори излажу да „Гаћиновић пише Принципу да он и Илић преузму извршење атентата на аустроугарског престолонаследника“. Можемо само да претпоставимо да су аутори извор за ову своју тврдњу пронашли код Д. Љубибратића. У биографској књизи о Принципу, 1959. Љубибратић износи да је Гаћиновић писао писмо Принципу у Београд управо ради извршења атентата на Фердинанда. Како Принципову адресу није имао код себе већ код газадарице у Лозани, то је преко пријатеља Милована Продановића писмо за Принципа доставио газдарици, а она даље Принципу. У вријеме када је писао књигу у којој износи ове детаље, види се да је Љубибратић о овој ствари питао Продановића који му одговара „да се овог детаља више не сјећа али да допушта могућност да је тако било“ . Ако узмемо у обзир да од Љубибратића не сазнајемо иницијални извор ове тврдње, затим да се Продановић овога уопште не сјећа, као и то да о овоме немамо других извора, то је свако даље извођење закључака о догађајима по основу наводног писма Гаћиновића Принципу неозбиљно. Принцип је, професоре, о доласку Фердинанда сазнао тако што су њему и Чабриновићу ту вијест јавили омладинци из Сарајева окупљени око „Српске ријечи“, чувеном нотицом на адресу Златне моруне. Преживјели су неки из тог кружока, знате (Пр. Боривоје Јевтић, Јово Шошић). Да испричају. Или су и сви они“ фрамасони“? Легло „фрамасонства“ у школским клупама у Невесињу, Требињу, Тузли, Сарајеву, Мостару, Загребу, Сплиту... Жерајић, Херцигоња, Планиншчак, Јукић, Принцип, Буковац, Фазлиновић, атентатори и они потенцијални на Аустроугарске „превисоке“ главе, за четири године, да ли су сви они некакви “фрамасони”? Да ли сте Ви заиста икада покушали озбиљно да размислите о ономе о чему пишете? Да ли сте Ви свјесни да су сви они рођени и одрастали, мучили се у окупираној земљи, и којима је сама та чињеница гурнула револвер у руке, а онда сте се нашли Ви да ствар на такав начин банализујете. Професоре, много је.

Владан Чалија 

У Београду, 22.03.2020. године.

Фронтал