Прочитајте бар одломак који говори о понашању људи у доба колере… Па упоредите са временом садашњим.

За тих двадесет и пет година из средине XIX века два пута је у Сарајеву морила куга и једном колера. У тим случајевима касаба се придржавала упутстава која је, према традицији, још Мухамед дао својим верницима за њихово држање у случају заразе: »Док болест влада у неком месту, не идите тамо, јер се можете заразити, а ако сте у месту где болест влада, не идите из тог места јер можете заразити друге.«

А како се људи не придржавају ни најспасоноснијих упутстава, чак ни кад потичу од божјег Посланика, ако нису »силом власти« приморани на то, власт је приликом сваке »морије« ограничавала или потпуно обустављала путнички и поштански саобраћај…

Нестајало је грађана, запослених и доконих, замишљених или распеваних, а на пустој софи седела је опет, као у време буна и ратова, стража од неколико заптија… Примали су пошту од коњаника, али са свим мерама предострожности… Заптије би прихватиле клештима свако поједино писмо и окадиле га на диму…

Али главни посао није био са писмима, него са живим људима. Сваког дана наиђе по неколико путника, трговаца, писмоноша, скитница. Код самог прилаза ка мосту дочекује их заптија и већ издалека даје руком знак да се даље не може. Путник застаје али почне да преговара… А сваки од њих сматра да је неопходно потребно да га пусте у варош, и сваки уверава да је здрав као дрен и да нема никакве везе са колером која је — »далеко јој лепа кућа« — тамо негде у Сарајеву…

Ту се у разговор умешају и остале заптије… А вичу већ и стога што седећи на капији заптије по вас дан пијуцкају ракију и једу бели лук… јер се верује да су обе те ствари добре против заразе: а они се тим правом обилно служе…

Извор: iskra.com