Познати крими-филмови инспирисани истинитим догађајима
Инвентивни серијски убица, неухватљива банда разбојника, лопови који не остављају доказе — иако се фраза „засновано на истинитим догађајима“ сматра маркетиншким триком, многи популарни трилери и акциони филмови повезани су са истинитим причама. Штавише, неки од сценарија играних филмова скоро у потпуности су преписани из кривичних досијеа.
„Убиство у Оријент експресу“
Чувени класик Агате Кристи „Убиство у Оријент експресу“, који је више пута екранизован, једна је од прича које нису измишљене. У књизи и филму злочин су починили путници луксузног воза као освету богатом Американцу, на чијој је савести живот малог дечака. Овај лик је инспирисан правим дечаком.
Ради се о двогодишњем детету, које је отето у марту 1932. године из куће легендарног америчког пилота Чарлса Линдберга. Према полицијском извештају, непознато лице је ушло кроз отворени прозор на другом спрату. Отмичар је испрва тражио откупнину од 50 хиљада долара, а затим је подигао на 70 хиљада. Дете је тражила цела земља, а Линдбергу је помоћ понудио чак и мафијаш Ал Капоне. Агата Кристи испричала је своју верзију о отмичару.
После месец дана породица је добила јасне инструкције за размену. Иако су Линдбергови испунили све захтеве, детета није било на наведеном месту. Његово тело пронађено је средином маја, мање од два километара од куће. Експертизом је утврђено да је дечак убијен истог дана када је отет.
Осумњичена је кућна помоћница, која је била нервозна приликом испитивања. После неколико саслушања извршила је самоубиство, а касније се испоставило да нема никакве везе с отмицом.
Злочин је разрешен тек у септембру 1934. године. Убица, столар Бруно Хауптман пронађен је на основу хартија од вредности које су Линдбергови дали као откуп, а он је погубљен априла 1936. године на електричној столици.
„Монструм“
„Ја сам та која истински мрзи људски живот и убијаћу поново“, тако је себе описала једна од најпознатијих жена — серијских убица Ејлин Вуорнос.
За ову улогу Шарлиз Терон добила је Оскара 2003. године.
Према верзији истраге, улична проститутка са Флориде Ејлин Вуорнос је крајем 1980-их година упуцала и опљачкала седморо људи, међу којима су били усамљени средовечни мушкарци. Пошто би их одвела на неко скровито место, пуцала би у њих из дамског пиштоља калибра 22 милиметара. То је изазвало интересовање психијатара криминолога.
Жене — убице обично најпре лично упознају жртву, а затим најчешће прибегавају тровању. У датом случају није било ничега од наведеног, због чега је било тешко ући у траг серијском убици.
Међутим, након што су сведоци идентификовали убицу, она је изјавила да су поменути мушкарци покушали да је силују и да се ради о убиствима у самоодбрани. Врховни суд у то није поверовао, а смртна казна, донета 1966. године — извршена је шест година касније.
„Зодијак“
Сан Франциско, крај 1960-их година. Заљубљени пар паркира аутомобил на пустом месту и смешта се на задње седиште. Непозната особа им се прикрада и, претећи пиштољем, присиљава младе људе да изађу, а затим пуца у њих. Ово је типичан сценарио низа злочина, које је починио манијак с надимком Зодијак.
Убица је сам себи дао тај надимак у писмима полицији и локалним листовима. У њима се ругао детективима, тврдећи да су га већ испитивали као сведока и претио да ће организовати масовно убиство деце. Тврдио је да је на његовом списку жртава 37 људи, иако је полиција потврдила само пет.
Осим ретких коментара, остављао је у писмима шифроване поруке, при чему је у последњој чак навео своје право име. Поруке нису одгонетнуте, а Зодијак је престао да се јавља, док је сама истрага запала у ћорсокак.
О неухватљивом убици су многи писали и снимали филмове. Године 2007. своју интерпретацију те приче изнео је познати режисер Дејвид Финчер.
„Место сусрета се не може променити“
Ову петоделну серију Станислав Говорухин снимио је по роману „Ера милосрђа“ браће Вајнер. Иако су аутори тврдили да су сви главни ликови збирни, банда „Црна мачка“ ипак је била инспирисана истинитим догађајима. Истина је, група организованог криминала имала је други назив и терорисала је Москву 1950-их, а не 1940-их година, као што се наводи у роману.
Разбојници су били дрски и окрутни, нису штедели случајне сведоке. Према верзији истраге, имали су на души 11 убистава и много пљачки. У зиму 1953. један од иследника приметио је да су пљачке почињене близу стадиона. У мају исте године милицији је запао за око сумњиво дарежљив студент из Красногорска који је после фудбалског меча купио целу бачву пива и частио пролазнике. Младића су почели да прате и он их је довео до извршилаца злочина. Ухапшено је дванаесторо људи, вођа Митин и његови најближи сарадници осуђени су на смрт стрељањем, а остали су добили много година робије.
