У перманентно болећем концепту парламентарне демократије западнобалканског подтипа, избори, по правилу, немају баш никаквог смисла. Родио се изузетак, изродио га изрод, како то обично бива, осмислио га и дао му значење. Ненамјерно, вођен несмислом громазне силе црногорски је властодржац црногорске властодавце натјерао да му кажу „Даље нећеш моћи!“ Како су у овом подтипу сваки избори историјски, то за ове нећемо рећи, назваћемо их суштинским. Гласачи у Црној Гори имају прилику да осуштине сопствено гласачко право, које није грађанско, него људско, дакле чојственичко. А не би они, да их Он није натјерао, поћерао у литије из којих се може или у побједу или у збјегове. Србима у Црној Гори живота нема ако не гласају, то им се јасно обзнањује свакодневно и безумно.

Замислите овакав политички плакат у Сребреници, али да умјесто Србима пише Бошњацима. Ујутро би Високи представник утамничио начелника општине, директора школе, локалног свештеника – знамо и зашто, Мирка Шаровића – за сваки случај, штампара и словослагача + случајног пролазника који се хињски насмијао док је читао. Да буде још горе, овим се не плакатирају они који су против Срба, него они који су спремни да их трпе. Србе у Црној Гори. У Црној Гори су, наравно, Срби сви лише Арбанаса. Али то није важно, није важно ни што све књиге говоре у потврду томе, није важна ни историја ни пјесма, важна је будућност.
Зашто онда АВ не изађе, а излази три пута дневно – ако нема паметнијег посла, пред камере и каже „Браћо, у Црној Гори се гласа за нашу дјецу!“ Неће вјерујте. Није махнит. Мило је за све западнобалканске властосједиоце, да не кажем Тито – јер ће се одмах наћи неко да каже Бог, Хајле Селасије, цар Африке и Азије. Сви су они били политички гуштери кад је он засјео на трон.

У ријетким тренуцима кад би сишао с њега, тачно је знао коме ће се приклонити царству и чију ће руку цјеливати.

Велики мештар свију хуља био је ментор многима, свијетли примјер који им је увијек сијао на обзору политичког сумрака. Никоме, лише народу, стога не иде у прилог да Мило оде. Њега би поразила идеја, а идеја је курва, лако би могла завијугати про брда у Ерцеговину, па одатле чудним, тајанственим путевима до Романије, па даље на сјевер, или чак и на запад. Идеја, да је цар го, могла би и пругом Бар–Београд, залутати у матицу, а то нико не жели, јер да није короне било би нам свима боље, него ли нам је икад било, кад није било како нам је било, а ни прије тога. Ако падне Мило, нико није сигуран, сви ће се српски тронови затрести, а коме још то треба кад смо зауставили корону, кад је привреда кренула са експоненцијалним растом и кад само што нису избори у Бихи. Народ је поводљив, ако би схватио да је промјена могућа, да је његово перо властодавац, можда, кажем можда, би се усудио да вас прекрижи, једном за свагда, поличитче шићарџије, туку и маџуку, младе и школоване и оне старије и искусније, задње секретаре општинског одбора СКЈ, успјешне руководиоце пропалих фабрика, очеве младих дипломата у напону снаге.
Ако падне Мило, за њим пада и сва свита, сви они који су му аплаудирали из првог реда, они што су виркали из другог, кибицујући празне столице испред себе, сви они којима је нечињењем омогућио да се обогате преко сваке срамоте. Зато га свим силама бране, зато су спремни на све. Знају да нигдје и никада, без школе, без знања, без морала и части неће моћи бити то што су постали. Испред себе ће прво истурити полицију, њене су чете пуне оних који никад и нигдје не би могли обући ту униформу, коцкара, дилера, заштитника дилера, макроа, шверцера цигара и марихуане, тјелохранитеља босова на чијој примарна дјелатност почива економија Црне Горе. Полиција је пуна сиротиње коју је примило без школе и памети, за глас на локалним изборима, дигли кредите, дјеца порасла, пуцаће за корицу хљеба. Нико се без туђе крви неће одрећи станова, јахти, тајних сефова у банкама, љубавнице и њене најбоље другарице, и свега онога што ја и не знам да постоји. А та туђа крв је наша.
Наша су и дјеца која се за хефту враћају у школе. Како ће то изгледати нико никада неће ни сазнати, јер је тако боље.

Много је питања за надлежне, па и за Уницеф. Зашто се подразумијева да ђаци у школу, у којој ће провести два сата, носе ужину, за толико вала крепати неће, а разбољети се хоће? Откуд то да се подразумијева да ђаци у школу носе телефон, зар није лакше забранити ношење те чудесне справе у школу. Неће изгорети Инстаграм што ђаци неће два сата висити по њему. Како ће за два сата, цирка четири скраћена часа Х пет дана = 20 часова, бити одржана планирана настава у вишим разредима основне школе. Гдје су ти ревидирани наставни планови у којима се умјесто четири или пет часова српског и математике градиво остварује за два скраћена часа недјељно? Разумијем ситуацију, па апелујем да се иста искористи у сврху рационализације преоптерећених и лоше састављених наставних планова. Дајте да нам дјеца науче основно, а ко је махнит и залудан, наћи ће на интернету све што га интересује. Јер, дјеца су нам све. Без њих ће свака земља, ма колико била вјечна, по неумитном закону хлорофила постати пустојебина.

Ако нам је претешко да се на изборима за њих изборим има и лакши начин.

Свјестан је и негромант да је љубав само ријеч и да нам је срећа најпреча, али како објаснити да ако већ уплатите 250 КМ за судбину има смисла куповати друге хамајлије.

Нама који немамо 700 залудних марака остаје Шантићев завјетни сонет и вјера да и након свега и упркос свима Ми знамо судбу!

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (25.08.2020.)

Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не представљају нужно уредничку политику портала Фронтал