У времену постеволуције глобалне катаклизме ред је кренути од краја, који је ту међу, са, и у нама. Дана 25. 7. 2020. године „Асоцијација ствараоци Републике Српске“ обзнанила је медијима своје Саопштење за јавнист.

Сам назив документа још један је прилог тези да је неопходно упослити „лекторе у све секторе“, истина ова организација је тренутно релативно кокузанерска, али проћи ће и то, обећали су неки важни људи. Лектор би, сем наслова, засигурно уочио одвојено писање израза „ни један“ који у овом облику подразумијева парњак „ни други“, а у облику замјенице, као што је случај у овом примјеру пише се спојено, „ниједан“, као и непостојећи израз „уствари“, јер се устаљени прилошки изрази (у ствари, по страни, у памет), за разлику од хрватског, у српском језику пишу увијек одвојено. С обзиром на то да је текст писан екавицом, претпостављамо да је тенденција његових аутора била да буде сачињен у складу са српском језичком нормом, кад већ није усклађена са моралним нормама српског народа. Наиме, у посљедњој реченици овог пасуса, као потврда закључка из претходне, борци ВРС се изједначавају са „злочинцима“. Страшно је што иза овог текста, као првопотписани стоји човјек осуђен за ратне злочине, а да дана није био војник, на шта је посебно поносан, што је у наставку текста чињенично потврђено, заборављајући да „наши непријатељи“ увијек уз његово име стављају квалификацију ратни злочинац, а што никада ниједан бивши војник ВРС није прихватио као истину или непобитну чињеницу.

У тачки 3.3. је наведено да су Ствараоци не само основали РС, него су је и бранили све до формирања ВРС, премда су они као организација створени двадесет и кусур година након тих догађаја, дакле, очигледно су дјеловали ретроактивно у времену и простору. Само у том магијском хронотопу сте имали избор да ли ћете у рату своју мајку бранити пушком или „политичким средствима“. Сви ми војници ВРС смо, дакле, били башибозлук који има да захвали Ствараоцима што су нам доношењем „Закона у војсци“ омогућили легалитет и легитимитет. Ипак, врхунац бестијалности препознајемо у тачки 3.6. којом се експлицитно ВРС оптужује за губитак 20% територије БиХ. Како, на који начин и од кога је тих фамозних 70% ослободило „цивилно политичко крило“ и предало ВРС? Овим исказом се директно оптужују борци ВРС да су за три и по године рата раскућили 20 % територије БиХ, на основу чега у будућности можемо очекивати тужбу од стране Стваралаца да смо погрешним поступањем и бахатом њих оштетили за 20% нечега. Наравно да можемо очекивати и оптужницу од стране БиХ и њених органа у којима партиципирају неки нови ствараоци, јер према овој тези РС је имала претензије на територију БиХ, што је намјерна замјена теза, јер су Срби у тој БиХ само бранили и очували своје, што су управо Ствараоци неуспјешним преговорима и договорима штедро раскућавали.

Уистину Ствараоци и не прозивају све борце ВРС, није ми јасно зашто се уопште обраћају борцима ВРС, свјесни да „највећи број бораца су часни људи“, уједно нас упозоравајући да морамо „прочешљати своје редове и одстранити квазиборце којима су данас новци најважнији“. Морао сам цитирати овај исказ који дјелује као да је залутао са сабора удруге драговољаца и ветерана домовинског рата, а који као контраргумент користе они који су цијели процес започели захтјевом да им Република Српска, коју су сами створили, ретроактивно исплати зарађених 140000 КМ по глави, не знам да ли су у ово зарачунате и неке камате, мада у то вријеме ова новчана јединица није ни постојала, тј. тричавих 15000000 КМ у збиру. Неко ће рећи један Меси има толику мјесечну плату, али има других који ће одговорити „Меси је и заради!“. По истој овој логици делегати Првог засједања Завнобиха и њихови насљедници би имали право имати иста потраживања према БИХ, приде немале седамдесетогодишње камате + путни трошкови, јер су они, за разлику од стваралаца на обје сједнице ишли пјешке и са пушком о рамену.

Као професор српског језика подсјећам да наставници српског језика имају обичај својим ђацима рећи „Писмен си ако говориш све време“, као и на чињеницу на то да су Ствараоци настали од једнине именице стваралац, а Он је један, те да се у генитиву њихово име пише и изговара стваралаца, а не ствараоца, нпр. „Ниједан стваралац није погинуо у току рата“, а никако „Ниједан ствараоц није погинуо у току рата“. Е сад, мада ни овдје кориштени грдобни облик „цело ово време“ није нестандардан, он јесте секундаран, као што је и ваша улога у стварању Републике Српске секундарна, на основу чега се народ буни што вам је и пало на ум да тражите те „баснословне накнаде“. Можда се вама чини да то није пуно, можда вама заиста нових 140000 КМ и неће битно промијенити стање на банковним рачунима, али покушајте разумити да свијет није праведан и да нисмо сви богати, без обзира што ни ми никад од Републике Српске нисмо добили „ни једну конвертибилну марку“, али јесмо у њој зарадили, или можда баш зато што је Република Српска у рату имала сопствену валуту коју ви вјероватно нисте користили, јер вам је све било за Џ, а можда и стога што смо у рату изгубили све материјално, младост, родитеље, дјецу, будућност...

Како је само снажна симболика Кочићевог лика на новчаници од 50000000000 динара. Ја се не сјећам својих војничких плата, али се сјећам чоколада које ми је мајка слала пакетима у Нови Сад да не мисле другови да сам сироче и једини који ни од кога ништа не добија. Три пакетића по шест чоколада које се никада нигдје нису могле наћи ни у једној продавници осим ратних гранапа, за сваку плату је могла купити један. За плату медицинске сестре у ратној болници, јединој чији је директор погинуо пред њеним вратима. За очеву је пензију била премлада. За погинулог мужа, о Ствараоци, добила је Ратну одштету РС 3 и напуклу крстачу на Малом Зајтинлику, а за рјешавање стамбеног питања, јер нам је кућа изгорјела оног 8. јуна 1992. кад су горјеле куће српских сарајевских старосједилачких породица, дали су јој 5000 КМ, доста јој је, није више ни млада, а има и пензију. Зар и Ствараоци Републике Српске немају пензије и колике су?

Да се на крају вратимо почетку. Колико је заправо тих Стваралаца и који су? Ја знам за њих неколико, али је важан само један, Број Један. Број Један који је сазвао политичку елиту Републике Српске, код себе у Мали дом код руинираног хотела Панорама, ту гдје је Он столовао. Одазваше се сви, потекоше, долетише, дотрчаше, јер: „Овде у Сарајеву телалском позиву одазвао се, како то већ бива, и ко је морао и ко није. Једне је натерала нужда, друге претеран страх, а треће свемоћно и лудо људско љубопитство.“ Кад хоћете да урадите праву ствар учите из Андрића. Број Један то зна, он све зна, он нас зна, он је на крају упркос свему и поред свега једини побједник и ове ујдурме, јер јој је сценариста, режисер и главни глумац, а бољи од Кусте.

„Седница која је одмах затим отпочела у приземној соби необичне величине и са мало намештаја, показала је првацима да може бити и много непријатнијих сусрета. У дну су била три велика прозора без завеса,“ вели Андрић. Број Један је, учећи се на његовим ријечима, с десне стране посјео Предсједника свега и свих, а са лијеве предсједника рахметли СДС-а, намјерно обрнуто њиховим политичким опредјељењима, ако то уопште код нас постоји. Около су били Додикови комензали, сви у маскама, не може их се лако разазнати, али као да је то и битно. Сви су они постали лидери метабиозом странака чији су репрезенти уз кољено Броју Један и он то зна и ми то знамо, али ми нисмо паметни као Број Један. Број један је наша дубока држава, власт из сјенке и власт сјенки, као Андрићев Карађоз. Он је тај који све њих гледа у очи када испод обрва стријеља камеру, док ова двојица погледују некуд у страну, ко лијево, ко десно. Док он говори не треба му ни чаша воде, као ни Омер-паши Латасу, МД своју није ни начео, али су се МШ примјетно сушила уста. Није ни он глуп, зна да је стављен пред свршен чин, зна да је доњи, зна да ће га народ још једном згазити, зна да је ушао у тамни вилајет и нада се да ће из њега изаћи са што више драгог камења у џеповима.

Народна пословица каже да „мајка Мују није карала што се коцко, нег што се вадио“, али анамоприсутни задњоапостоли српске политичке пропасти никако да то науче. Данима се ваде како нису ништа потписали, а и да то што јесу потписали није то што су мислили да су потписали и да они никада не би потписали да су знали шта ту пише. НН лице из Источног Сарајева је сада повукло сопствени потпис са тог документа, јер није читао оно на дну стране штампано ситним фонтом, као да никад није дизао кредит за своје успјешне фирме и друге пословне субјекте којим је управљао и данас влада. Ини нас убјеђују како су они потписали јер је и Предсједник потписао, па да им не замјери, да су им наочале биле замагљене од маски, и да они и онако не разумију екавицу. МШ сматра да то што је он ставио свој потпис не значи да је он заиста и потписао спорни документ, јер у начелу његов параф и нема тежину док предсједништво странке не да сагласност за стављање потписа, који је он раније потписао, а МД се смјешка испод маске и каже да ће он свој потпис прежврљати кад то учини и СДС, јер Ствараоци су заправо ветерани СДС-а и они су самим тиме као њихови насљедници једини валидни да жврљају по потписима, уједно се сви заједно надмећући у истицању чињенице да Ствараоци и нису стварни ствараоци, него су то војници, и да они нису ни посумњали да Број Један има плебисцитарну подршку непостојеће војске коју је имао и у рату, а да су праву истину сазнали тек сутрадан из медија.

Остаје питање, шта су то сви они хотимице и у незнању потписали? Гдје је тај тајанствени тајни документ и за колико га је сир Оливер већ продао Бинговом брату? У надреалном карантинисаном хаосу наше свакодневице, чак и насловом цитирани Марко Ристић, који је био надреалиста прије Нелета и Суле, па чак и самог Елвиса, дјелује као политичко-поетско невинашце које је испаштало своје гријехе послије смрти „мртвих песника“, мада као комуниста није вјеровао ни у Бога, ни у искупљење гријехова. И он такав и свакакав је ископао, искамчио Растков „Дан шести“, приредио га и објавио, па се и нама надати да ће се наћи неки Марко или Јанко да објави Документ, макар са прешкрабаним и повученим потписима, таман да пред изборе, што је и била замисао Броја Један,  утврдимо „Ко је вјера, а ко ли је невјера“.

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (28.07.2020.)

Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не представљају нужно уредничку политику портала Фронтал