Док ово пишем у току је алтернативна Сједница Народне скупштине Републике Српске на којој се расправља о одлукама Парламентарне скупштине БиХ или већ неке друге саборске инсттуције на сарајевском Маријин двору, без обзира ко њом пресједава. Док се народни посланици крвопате у холу Владе Републике Српске, на неудобним трпезаријским столицама, и мумлају кроз маске док их убија студен од оног мермерног пода, ја искрено саосјећам са њима, с муком суспрежући осмејак на усници. Нај нам је важније сад да сватимо како је корона поражена и да лажу сви они који вјерују да је земља и даље равна плоча.

Нај нам је мучније у Варедном стању било то што је наставни процес био измјештен из свог природног окружења у кућно окружење. Поштовање до пода оним наставницима који су у три минуте објашњавали лекције, за које им иначе наука и пракса предвиђају 45 минута. То је као кад играте фудбал на PS 4. Говорећи као на рекламама за лијекове против ћелављења или побољшавања дигестивног тракта, сасули су нам у лице све лекције које смо ми као родитељи одавно заборавили. Ја себи не могу доћи како сам могао бити Вуковац и запамтити све оне липиде и екосистеме, функције без икса, пероксиде и руднике сребра. Ваљда је у Титиној држави слабији био тај критеријум, шта ли?

Није било тада ових респектабилних приватних школа и факултета за будуће министре који су једва завршили државне школе, јер у њима још увијек постоје ретроградни елементи који од ђака траже сасма непотребна знања за функције министра или изабрани позив посланика. Чуо сам да у школама има и наставника који се још увијек баве васпитањем, таоца сопствене дидактичке заблуде. Зато нам је корона дошла ко спасиоц да истријебимо наш школски систем од таквих, ништа васпитање, само знање за информатичку будућност. И то знање мама које пишу задаће и цртају шуме и ливаде за којим у потаји пате и комшије који је завршио економију, а због ситуације се вратио из Сент Галена гдје ради у фабрици некој, иста ко наш Зрак што је био, само капиталистичкој. Резултати ће показати да су маме одлично савладале наставне садржаје за млађе малољетнике, ergo, маме ће имати много бољи просјек, него да су се дјеца злопатила и ишла у школу, киснули, радили физичко, правили паное за демократију, заљубљивали се и одљубљивали узалудно и друго већ, чему служи школа, те ће Министарка с правом констатовати како се и овај експеримент показао успјешним.

Дјеца, видимо, уопште и не требају ићи у школу. Довољно је да гледају Дневник и Сједнице НСРС. Ту ће лако научити и како треба и шта треба и шта се смије и чему се смије. Ако буду поново ишли у школу можда ће морати прочитати Злочин и казну. Како сутра да буду политичари кад их Достојевски урнише са својим дилемама. Политичари немају дилеме и за њих не постоје казне. Ни за изговорену ријеч и ни за учињено дјело, ни за много пута изговорену лаж.

Човјек у животу мора имати пријатеље којима безусловно вјерује, свог Бинга. И кад ти пријатељ каже да има болницу у хангару, шта друго да урадиш као комадант варедне ситуацје него да купиш ту болнцу и да платиш да се дотјера и монтира. То што невјерне Томе сумњају да је болнца стварно болница и покушавају исту преставити као велики шатор јесте њихов проблем, а наш проблем постаје тек кад Они потврде да болнца факат и није болница, чак ни пољска, и прибаве мишљење од Бинга да нам врати паре, којих, јелте, нема. Мени је стварно жао те болнце, заправо ми је жао оних шаторчина којима се могла наћи свакојака намјена. Осим што су биле одличне за пластеника, свадби, рођендана блиских пријатеља са оба Халида, великих сарана и политичких митинга, могли су се користити за, колко-толко, условнија алтернативна скупштинска засједања како је то учињено у Будви.

За то вријеме у Палама је скупштина донијела одлуку о поништењу одлуке о изградњи МХЕ на Бистрици и то у подножју Јаорине, на Кадином врелу, гдје су локални политичари облапорно прослављали побједе, договоре, уговоре и остале марифетлуке. Нај нам је сад важније да је тај уговор раскинут, а у закључку, истих оних који су га првотно и сачинили, стоји да ће се проблем ријешити вансудском нагодбом, дакле, они који су уговор потписали сада ће се вансудски намиривати са онима који су овом одлуком оштећени, ђе и кад, не пише. Да народ не би бринуо за паре зајмиће пар милиона за епохалне подухвате. Апелујем на градске оце, мада су они заправо тек општинска дјеца, да пронађу пар миља за јадну фонтану, не за ону која никад и није прорадила, него за ону са обољелом бешиком у раји познату као Млохава ћуна.

Помало је тужно, што би рекао Брега, гледати како све пропада. Још је тужније изаћи на изборе и дати свој глас некоме ко ће сутра окренути ћурак наопако, јер је схватио да нај нам је важније јединство свих фактора у скупу вектора који нам прибављају сагласност да оно што смо говорили јуче, сукладно Ајнштајновој теорији релативитета, нији еквивалентно ономе што ћемо чинити сутра, а све на ползу српског народа и локалне му зајенице. Ergo, кад сам видио да ће Сергеј изаћи на изборе јасно ми је да нам преостаје једино Бојкот. Бојкот, избора, свих и свугдје. За то што нам раде једино им ми можемо дати легитимитет. Ми не смијемо дозволти да нас преставља, неко ко собом самим не преставља ништа. Зашто бисмо то радили својој дјеци. Живој дјеци, када БПИ, име да јој не спомињем, има право питати Игора Јурића: „Где сте Ви били кад Вам је кћерка убијена?“ Увече изађе преседник и каже како он неће то да коментарише. Срам и тебе било АВ! Изгубили сте мјеру, све сте релативизовали, дипломе, вјеру, нацију, морал, а сад сте ударили и на дјецу. Комунисти су имали чистке сопствених редова, јер су иза себе имали (не хвалећи јој вјере) јасну идеологију, ви не смијете и не можете да казните нити да смијените нити једног од вас, јер иза себе немате ништа и никога осим Бинга и можда његовог брата, а и то вам колко сутра није сигурно.

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (02.06.2020.)

Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не представљају нужно уредничку политику портала Фронтал