Почетком недјеље из Сарајева је исцурила информација како Милорад Додик није дао сагласност за службену посјету Мила Ђукановића Бихи. Ова двојица га као призивају, а Миле као не да. Ова двојица га жељни, ал` Миле не попушта. Ова двојица би га радо примили, ал` све им је узалуд. На страну сад то што Миле не да Милу, али ми се страшним чини што српски члан предсједништва БиХ оспорава црногорском предсједнику да посјети Биху. За мене не постоји никаква разлика између БиХ и Црне Горе, једнако их осјећам својима, као што осјећам и Србију, то су три српске земље три прста исте деснице, а не три Балачкове главе које ваља одсјећи. Мило Ђукановић је предсједник Црне Горе и као такав је мој брат, као што је и Милов, сто пута више него мој, па да је и црни ђаво. Црна Гора је само име државе, БиХ је само име државе које су настале јуче и оне се не могу мјерити са оним што је младо осам стотина година и за шта не постоје границе. Можда Миле и не зна, али Херцеговцима су Црногорци род најрођенији, они никога ближег и пречег од њих немају. Херцеговцима су црногоски господари увијек били прва узданица и узор. Мило или Немило, предсједник Црне Горе је међу Србе увијек добродошао. Јесу Србима у Црној Гори угрожена права, али не зато што јесу Срби, него зато што су опозиција власти, дакле, ништа мање него што су угрожена сваком Србину у Бихи или Србији, ако није уз власт.

То што данас Мило говори и чини није његова памет нити његова идеологија. Нико то боље од Мила није на сопственом образу осјетио. Имају вас, па им се може. Али ето, немају Нас.

Народ се скупља око Ђурђевих ступова, али и око гроба његовог игумана Мојсија Зечевића који није ни могао бити Црногорац, јер су његови Васојевићи били под Турцима, а он је уз своје владике чинио све да их ослободи и спаси. По ком Закону Ђурђеви Ступови могу припадати Црној Гори, кад их је саградио братић Стефана Немање, кад је у њему Свети Сава васпоставио Будимљанску епископију, много прије него је Црна Гора постанула? Зна то и Мило, али нема куд. У политици вас понекад сатјерају у Тамни вилајет из којег вас само прозорљиве кобиље очи могу вратити на свјетло. Отуда се свако врати разочаран, јер је могао узети више, јер је могао заимати још више, јер је могао бити богатији од свих. Чему?

Мило се вратио из Тамног вилајета, разочаран као и свако, бисаге су пуне, али недовољно, кад човјек изгуби мјеру свега је мало и све је мало. Схвата да је остао сам, да је једини, да само он себи може помоћи и почиње да држи говоре, не пред народом, јер њега нема, него пред камерама, јер њих има. И онда му се деси да се премисли и каже како емеритус владика Атанасије, ем владика ем пензионер, пријети како ће „завргнути кости Светог Василија Острошког и однијети их у Херцеговину“. Знајући поменутог, ова слика и не изгледа невјероватном, али зашто би неко вргао мошти Чудотворца да би их из Херцеговине пренио у Херцеговину. Наиме, књаз Никола је овај град и крај ослободио и самим тим припојио Црној Гори 27. 8. 1877, а до тада је територијално припадао Херцеговини, оној Шантићевој.

Срби, ко Срби, одмах су га напали због термина кости којим је, макар вербално, опоганио свечеве мошти. Промишљајући да је то учинио с предумишљајем, а имајући у виду како вјеште и умијшне лингвистичке савјетнике гаји у ДПС-у, увијек ми се прва пред очима створи мр Александра Вуковић, фокус цијелог исказа бисмо помјерили на термин „завргнути“. У „Речнику српског језика“ у објашњењима овог глагола доминирају објашњења типа „стрпати у тамницу“, „ставити на некога окове“, „натаћи на колац“, „замахнути сабљом“, „добацити пушком“ и слични архаизми чији се примјери доминантно могу пронаћи у српским народним пјесмама, али се као прва асоцијација ипак јавља облик „вргоше“ из пјесме „Почетак буне против дахија“, у којој свеци своје небеско војевање људима обзнањују вржући пред њих четири чудесне прилике. Само да се подсјетимо, ни у тој пјесми кнезови нису били ради кавзи, нит су били Турци изјелице, „Ал` је рада сиротиња раја“, а кад је тако, онда је току револуција. Мирна, велика, превелика, исувише велика и исувише мирна, али револуција.

Да ли, дакле, Миле Милу не вјерује зарад лијепог страха или се просто прибојава да се тај лудачки покрет не би прелио преко границе, за коју смо већ утврдили колико је бесмислена у Божјим размјерима? „Жута греда“ је произвела и на власт довела тројац младих, лијепих и паметних, од којих је остао само један на којему је данас остануло да мора бити и млад и лијеп и паметан, а да више није ни млад, све мање је и лијеп, па му остаје само памет у одбрани од револуције која нема име, али има слику и снагу и моћ. Револуционари чије револуције прво добију име па се онда десе, лако постају марионете у виспреној игри прстију великих мештара свих хуља. Револуције које се десе у сагласју са божјим угодницима су попут цунамија који не бира на коју обалу и преко које границе ће да се пружи. Ако се Миле боји да би Мило могао бити клицоноша такве пандемије, тек тада имамо разлога да се запитамо. Да ли овој земљи или држави, ма како да је ко зове и доживљава, овом народу, ма како да сам себе зове и ма како да га други именују треба револуција? Револуција духа, свијести, храбрости, савјести, страха, револуција у сваком од нас, револуција за сваког од нас, револуција система вриједности, револуција система и револуција вриједности!?

Трпили смо предуго лијенштину од еволуције која нам ничега доброг није донијела, једнако колико су Срби у Црној Гори били Црногорци или Срби, предуго чекали да се замрсе кончићи на Миловим плећима и да на његово мјесто неки Они инаугуришу неког новог, или старог, али довољно новог гињола. Док се то не деси Мило мора бити добродошао у Биху и Србију, таман другима и сметао, не зато што је лијеп и паметан, него зато што је предсједник братске нам Црне Горе у истој мјери колико је увијек добродошао и АВ, не зато да би комшији цркла крава, него да бисмо остали на излизаној и затрњеној светосавској пртини коју, гле чуда, ових дана пртини она „сиротиња раја“ по Црној Гори.

Ових дана „Гром загрми на Светога Саву“, а на нама је да чинимо или да кулирамо. Овако се, ионако, даље нема куд осим некуд.

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (05.02.2020)

Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не представљају нужно уредничку политику портала Фронтал