Ових ћу дана постати старији од мога оца, престарићу га, ако Бог да. У сваком случају прије Задушница кад се по правилу срећемо Ми и Они. Њих је већ неко вријеме исто, а Нас све мање. Ја на Мали Зејтинлик идем само о Задушницма и Марковдану и кад баш не знам куд ћу са својом безглавицом, углавном онда кад нема делегеација, ротација, полагања вијенаца, натапираних посланица и уопште људи у краватама. Никога тамо никад нисам видио с краватом, а сви се већ одавно знамо, нијемо се поздрављамо спуштеним погледом, јер Нас је све мање. Дјеца су одрасла, паметнија од очева па отишла у било који Хондурас, мајке су помрле и очеви полако одумиру и све је мање пластичних букета на обновљеним гробовима и скоро да никога више и нема да закука, невјерне љубе су престариле, a ни вјерне љубе више немају ни гласа, ни суза, ни вјере.

Замислите онда колико је Нaма битно да ли ће министар у Савјету министара бити Наш или Њихов. Он ће и у овако скраћеном мандату зарадити више него ли што ће било која мајка или удовица добити од Бољег Ентитета за свога живота. Моја мајка, и све друге мајке и удовице, зову ту накнаду инвалиднина, јер заиста то и јесте инвалиднина, јер смо сви ми остали инвалиди, без сина, без мужа, без оца, без ичега. Замислите тeк колико је тим инвалидима битно да ли је помоћник министра завршио средњу школу и да ли у руководству МИП-а има Срба, ако их и има ниједан од Њих није Наш. Наши су у Сент Галену, Кугнсавеу, Ајдовшчини, Седамнаестом париском арондисману којем ни име не умијем изговорити, или у Старој Пазови гдје један Наш има фабрику. Нас само занима хоће ли 22. 2. бити снијега и хоће ли се моћи прићи гробовима или ће се морати понијети лопата, а многима нема ко да дође, а и они који дођу више немају снаге за тај романијски снијег и тај вјетар који ти не да свијећу запалити и немају суза, ни гласа, ни вјере.

Кад кажем вјере, мислим на људе, Бог је још увијек међу нама, а понекад му се омакне па буде накратко и на Нашој старни. Ми смо Срби такви, треба нам непријатељ, али домаћи, Наш непријатељ нам треба да се сјетимо Бога. Да се њему предамо и да Њему допустимо да одлучи, јер Онај међу Нама који му је нејближе пришао рече „Нека буде што бити не може“.

Само у сабрању човјек може заиста осјетити колико је мали. Они који су изван, јер мисле да су изнад Нас, дозвољавају себи да помисле како владају људима. Они владају само оним анималним дијелом, оним који се плаши, за посао, за дјецу, за будућност. Замислите онда колико је неважно да ли ће ПСГ, у даљем тексту Парисерижермен бојкотовати изборе на прољеће ако за Васкрс на Острогу не буде српска застава. Каквог смисла може имати било шта ако нестане смисла?

Трајно одсуство смисла јесте Њихов крајњи циљ. Почиње се тако што се небитним проглашава чињеница да је министар плагирао докторат, јер је он компетентан и без и са докторатом, што наравно ни на који начин не мијења чињеницу да је преварант. Кад се лаже за диплому средње школе или факултета, зашто би некоме били важни докторати лажни. Онда се појави предсједник жирија који себе назива професором мада није завршио факултет, па што он не би могао ако могу Они. Сасвим логично двадесетина писаца и других блудних мислилаца бојкотује награду коју додјељује лажни професор, али не зато што је лажан, јер то и није важно, него зато што је некомпетентан. Наравно, они то не раде стога што је жири некомпетентан, него зато што су у њему Њихови који нису Њихови, па врше притисак да у будућем жирију буду Њихови, ерго компетентни, или да барем неки од Њихових постану Њихови, а они их самим тиме више неће сматрати некомпетентним, јер су прешли на праву страну. Колико је ово суштински бесмислено показује и податак да се чак ни АВ није огласио овим поводом, иако инсистираше на страшној ријечи – бојкот.

Зашто би, заиста, неко ко жели да дође на власт бојкотовао изборе на којима свакако не може доћи на власт. Много је лакше, као у Бољем Ентитету, изаћи на изборе и онда се, кад их неправедно изгубиш прешалтати на стазу побједника. Можда није морално, али је постало сасвим нормално. Они се свакако и не баве етиком, него политиком, а и политиком се не баве ради идеала, него ради пара, а кад ниси на власти – пара нема, а кад се има пара онда се има и простора да се промовишу идеали. Није ни Друг Тито организовао слетове као илегалац, него као Доживотни предсједник. Није то поезија гдје је идеална драга уједно и мртва драга, на власти се од идеала живи. Мило, нпр. има идеал државе у којој је он држава, а држава он, односно његово је све што је држава, па тако мора бити и црква, а пошто је он атеиста то и не треба да буде истинска црква, него његова идеална црква у којој ће сви, као и он сам, бити атеисти. Он и не схвата да је он непатворени бабун и да њима и не треба црква, нити било какво цркве устројство, довољан му је само један перверзни индивидуум и Закон. Не дешава Нам се ово први пут, само ономад смо имали Немању, а сад немања.

Немањини синови су унијели сву конфузију у српски битак, јер су некако више били на ђеда им Завиду. Отуда ми имамо, а да га заправо и немамо, Вуканово јеванђеље, које је можда Стефаново, али га ми водимо као Вуканово, па нам самим тим и није толико битно јер је тај Вукан био прави лузер који се, између осталог, самопрогласио краљем Зете, ergo Црне Горе. Он је толико неважан да Влада Републике Србије за једну страницу Мирослављевог јеванђеља, а тај је био зет Кулина Бана и претходник Растка Немањића у руковођењу Хумом, ерго Херцеговином, даје Русима читаво богатство у дјелима Никоја Рериха, при томе ту бесловесну размјену проглашавајући својим неизмјерним успјехом за који је, наравно, најзаслужнији Предсједник. Дакле, Русима дајемо седам Рерихових слика тешко процјењиве вриједности у власништву народног музеја за једну страну Мирослављевог јеванђеља коју је знаменити руски архимандрит украо са Хиландара. То је отприлике успјешно као да је у рату жена размијенила голфа за мужа, а он се по изласку из Сарајева покупи и са љубавницом побјегне у Канаду. Не дао нам Бог да неком наредном српском предсједнику, говорим само хипотетички да ће такав постојати, падне на памет да са браћом Русима џора свих 189 листова Вукановог јеванђеља које је исти онај Успенски „посудио“ из Хиландара. Не бисмо прошли јефтиније од цјелокупне поставке Марине Абрамович, да зло не чује. И гдје је сад ту оних осамнаест слоготвораца да бојкотују ову размјену Њиховог за Наше?  

Кад споменух бојкот. АВ је при путу за Швицу, он једини тамо иде да се од тамо и врати, апеловао на органе и органеле да хапсе нарко дилере, јер док год су они на нашим улицама он неће имати праве опозиције. Џаба је Њему спуштати цензус док је кокаин доступан сваком опозицинару. Ма колико је народ луд није толико блесав.

Или јесте, а Они су паметни. И све знају и боре се за освојене идеале, па је отуда тај родоначелник српства, не Завида него Немања на Палама, добио улицу према заслузи. Злонамјерници би рекли да она помало личи на слијепо цријево и да је помало на периферији, али баш стога они и јесу злонамјерници, јер су спремни да свему добром пронађу лошу страну. Тако ја, нпр. примијећујем да је једини дио паљанског шеталишта који није трајно зарастао у лед заправо клизалиште отворено у склопу манифестације Сњежна чаролија. Како су је отворили, као да су нас уклели, ни пахуља не паде на наш малоград у изградњи. Клизалиште је направљено од винас плочица по којима смо се код бабе цијело дјетињство клизали у приглавцима и вуненим чарапама, али у Сњежном краљевству нема приглавака него клизаљки у којима се по винас плочицама немогуће клизати, таман да сте Ана и Елза. Зато ми бивше Сарајлије своју дјецу на клизање водимо на Скендерију, док новопридошле Сарајлије своју склањају из смога и сваке друге врсте  флуидних отрова на Јахорину и Равну планину. И једним и другим је за увар да плућне алвеоле врате на фабричко подешавање, а све захваљујући Њиховој мудрости и бризи за Нашу добробит.

У времену у коме је најбесмисленије тражити икакав смисао никакав проблем није повјеровати да се АВ ЕМ обраћа ријечима из наслова. Нама је свакако свеједно, а Њих ионако боли уво. Само, кад Им већ не можемо забранити да лажу, нек Нам барем опросте што Им не вјерујемо.

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (24.01.2020)

Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не представљају нужно уредничку политику портала Фронтал