С временом и искуством сам стекао занимљиву изјутарњу рутину. Устајем тек кад Нада Мацура сврши свој здравосванувши рапорт са београдских улица и сплавова, свакако ћу се обући слојевито и лепо. Љепота је ионако у оку посматрача. Јасно вам је послије два реда да ћу у овом тексту писати глупости, као и обично, уосталом. Уз прву кафу сам спреман за мудрозрачје политичких и других јавних каналитичара који ионако неће рећи ништа ново, ем не знају, ем се нема ни шта рећи.

Ergo, стање перманентне анестезије свих органа лише оних за варење. Отуда и питање, зашто више ово не могу сварити, јер да би нешто написао ја, као типични експресиониста и озлоглашени папкар, морам прво ноћима преживати информације, да бих саставио прамен приче? Све видите, све вам је јасно, нисте ни ви максумчад па да вам ја расањујем крмељиве видике. Знате, као и ја, ви сте их бирали, да је педесетина ваших делегата за годину дана, а да ништа нису радили, потрошило наших десетак милона марака и још се хвале тиме што су се том истом, добро плаћеном угурсузијом, заправо борили за нас. Дакле, за годину дана тешког нерада сваки од њих је зарадио, у нету, петогодишњу плату учитељице вашег или мога дјетета. За четири године ће зарадити двадесетогодишњу плату исте учитељице, за два мандата више него што ће она своме дому привредити до пензије. И ми ћутимо, учитељица ћути, они ћуте, јер нема сједница на којима би говорили и варимо.

Има ли излаза? Свакако да има, јер исти онај који запјева Није све пропало, кад пропало је све ме подучи да у оваквом стању духа, свијести и других органа за варење,  један, каквих је помало, одговор проналази у резигнацији. А са Страхињом нас све везује, и отуђена господа која се преждерава по престоницама, и непријатељ ante portas, и понижене мајке и одметнути Влах Алија за којим лудују наше обијесне љубе и пошљедња времена која узалудно настојимо одживјети. Лако је Кекину са тоном тестастерона отпјевати Није све сиво иако је свјестан да је и његово душевно стање попут лазање. Лако, јер он још увијек има с ким отић на пиво, те ја зато и не говорим о њему, него о онима који немају с киме ладно пити вино.

А нисмо сви храбри као Бранчило па да се бацимо са неког моста који ће по нама, а да то уистину и није истина, добити име. Бранчило је најславнији апологета резигнације у Срба и даље. Све је рекао на једној страни приче Обрачун с Богом, у којој се обрачунао и са Богом и са боговима и са свецима и светицама и првоапостолима социјалистичког самоуправљања и сваке у шарени папир умотане политичке лаже, боље од иједног спороговрећег телевизијског каналитичара за све и свашта, а да се ниједан од њих у њој није пронашао. Николетинин аргумент, у форми правдања пред страшним мајчиним епским ауторитетом, да је тако како јесте и то је што је, јер је тако рекао Комесар највиши је степен резигнације свијетом у којем за тебе нема мјеста у српској култури.  Николетина, тај alter ego Бранчилове подсвијести, представља литерарно заморче комесарске свијести успостављене новим поретком, али никад ненапуштене код нашег народа и његових народности. Он Их амнестира од памети, свијести и савјести, даје им снагу и моћ, потире сваки мајчин и било чији мислећи здраворазумски аргумент, и чини их великим, тако великим да више ни не виде земљу којом су некад ходали и Бога у којег се и даље куну, јер за њих је и богова  поваздан. Замислите какав је тек човјек и умјетник био Зуко Џумхур када је проникавши у тајну голубијег срца успио ту лажну карикатуру сликовно истински окарактурисати.

Да све ипак има смисла и да има неко ко то све одозго гледа, на сопственој је кожи, а кожа је највећи орган људског тијела, осјетио и Драгомир Пајић Пајкан. Он је у животу одиграо само једну ролу, глумећи Николетину Бурсаћа у истоименом филму Бранка Бауера, био је Николетина прије Смокија, а завршио је као Бранчило. Тај градитељ и први директор брчанског Дома културе завршио је у затвору, а све на правди Бога, као непријатељ државе и комесарског јој система. Каква правда вишег реда. Уистину и није било већег и искренијег непријатеља система од Николетине. Пајкан је добио другу шанску и с њом побјегао у Канаду. Кад нам је Николетина завршио у Канади ког ли врага ми овдје чекамо?

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (06.11.2019)