Ко се сјећа осамдесетих зна како гласи други дио дистиха пјесме Кемине или пак Харетове раје, што и није битно за ову писанију. Ако их има да се досјећају раних осамдесетих, памте како смо сви просто били љути на наше, под наше мислим на фудбалере СФРЈ, што су побиједили Хондурас, на тај начин омогућивши Шпанцима и неким Ирцима да се утале и прођу даље. Више нам је било криво због тих Хондурашчана него због наших који ионако, к`о и вазда, нису ничим ни заслужили да прођу. Ми смо били васпитавани да навијамо за мање и слабије. Данас сва дјеца навијају за Реал, нико не навија за Хетафе или Еибар, или шта ја знам за те клубове у којима играју славни Крстајићеви репрезентативци Србије. Ми нисмо навијали за ПСЖ ни кад је Папе играо за њих, а они навијају ради Неимара. Ми смо покушавали испасти мангупи пред цурицама, они глуме барабе, под они мислим и на дјечаке и на дјевојчице, ако је таква подјела уопште прихватљива у савременој педагошколској пракси.

Марксизам се изучавао тек у средњој школи, па нисмо били упознати са историјском битком друга Лењина против мангупа из сопствених редова. Једини нама познати мангуп источно од раја бејаше онај који је у својој исповијeсти пјевао „Ја волим када на мене се сручи / ко жестока киша камен поруге“, јер нас родитељи нису штитили од вјетра, вијавице, прејаког сунца, подсмијеха другара, трача другарица, нервозних наставница биологије, климактеричних учитељица и комшије који је волио да попије, он је свакако тукао само у својој кући. Ми смо храбро и стоички тренирали да постанемо мангупи. Мало који је у томе успијевао. За то ипак треба бити рођен. Отад ја поштујем праве мангупе, а таквих је мало.

Отуда сам био више него изненађен када се испоставило да је наш примамангуп др ДМ (а да није Драган Мектић који се свих ових година само узалудно мангупирао). Смијењени попечатељ просвештенија наше државичице, доктор не знам ти чега, у дану када је услијед ултрамангуплука обзнањена његова смјена, показао је свима какав је мангуп заправо и у сред Београда је отворио сајам књиге за ниво Републике Српске. Капа доле, заиста мораш бити мангуп па да то урадиш. Да је читао Јесењина могао је ту своју лабуђу пјесму зачинити стиховима:

                                    „Волим домовину.

                                    Много волим домовину!

                                    И ако су њене врбе туга сиња,

                                    драге су ми блатне свињске њушке

                                    и рески крекет жаба у глухој ноћи.“  

Чисто да збуни присутне, говорећи стихове на Сајму књига. Очито да није баш толики мангуп, без обзира на патетично ламентирање слободних медија над његовом судбом.

Много су већи мангупи чланови ових комисија који примају професоре у школама. Замислите ви ситуацију у којој три крајње некомпетентне особе одлучују ко ће од пријављених професора бити примљен на Конкурсу. Они, знате, праве тест професорима који имају диплому из тражене струке, дакле положили су педесет испита и стекли факултетску диплому, и приде их интервјуишу. Претпоставите ту гомилу усхићености и злобе кад се у њиховим рукама и главама нађе судбина најбољих студената, оних који их нису поздрављали на ходницима, оних којим и каквим су цијели свој живот завидјели. Дошло њихових пет минута! И онда најбољем студенту највећег факултета у РС дају нула бодова. Шта ће јој, толико их је накупила током школовања, па те награде, дипломе, стипендије, тапшања по рамену. Мангупи из комисије дочекали да дају нулу свим њеним професорима, факултету, универзитету, свима који стоје иза њених оцјена. Други су мангупи преварили одлазећег предсједника, а будућег ЧПБиХ из РС рекавши му да су најбољи студенти примљени за асистенте, омакло им се, скоро сви, једног су оставили да га Комисија интервјуише и да јој да нулу. Сви смо ми Нула!

Претпоставимо сада да за неколико година у Требињу заврше и отворе тај олимпијски базен са слатком водом, пред неке изборе бар је тога поваздан и сад треба изабрати директора тог спортског објекта. И међу пријављеним се нађе име Тијане Бошковић, силом прилика рођена Требињка, као што су и сва наша дјеца рођени Касиндолци, као да им је Драгана Мирковић свима бабица била или тетка (Овај случај је разријешен на тај начин што је нова болница названа Србија, тако да ће новорођеним источносарајевцима у крштеницама писати Србија, ваљда). Елем, директор се бира конкурсом, сваки конкурс има и своју конкурсну комисију, комисију формирају у неком комитету. Комисија упусти Тијану на интервју и питају је „Шта имате од школе?“ Џаба јој све медаље и титуле колективне и појединачне, сви балкони и клицања масе, сузе српске док са другарицама пјева Боже правде на највишем постољу кад не припада секти младих и школованих. Лако је теби Тијана против тих Талијанки и Низоземкиња било, ај` да те ја видим пред Комисијом.

Једна је Комисија већ одлучила да Тијана не може бити уопште у конкуренцији за најбољу спортисткињу наше државичице, јер „наступа за другу државу“! Откад је нама Србија друга држава и која нам је, приде, прва? Замислите како би увредљиво и дискриминативно дјеловало да италијанска експертска комисија процијени да Паола Егону не може конкурисати за најбољу спорташицу и да се уопште постави питање да ли је Паоли Егону Италија прва репрезентација? Док нам комисије кроје судбину, све више ће нас бити којима ће први избор бити Аустрија (што можемо схватити затварањем вјековног круга историје), Њемачка, Данска, Канада или Словачка (То је онај јаднији дио бивше Чехословачке). Не одлазе млади што су гладни, него што су разочарани и понижени, што неће и не желе да трпе предоминацију медиокритета, мангупа у покушају, они су читали Јесењина и са њихових усана читам „Желим бити жутим једром / на путу у земљу обећану“.

И у праву је био ДМ (сад заиста мислим на Драгана Мектића) када је објашњавао да нема потребе да се подиже прашина око стотињак или више стотина стотињака миграната на територији БиХ. Та интерконтинентална мигрантска криза је неупоредиво безначајнија од оне наше унутрашње, интимне, која се дешава скоро свакој породици, уосталом ова њихова је добар извор прихода за одређени дио наше популације услијед чега и сами не напуштају завичај. Сад што су у Бихаћу немири, шта ДМ ту може, па није ни он свемогућ, уосталом не би се тај ареал звао Крајином да нису вазда били на крају, на ивици, то им је усуд, ево и он је на крају мандата па не митингује и не кука по трговима. Уосталом, можда смо привилеговани да свједочимо и назочимо великој сеоби народа у којој ћемо као и до сада на сјевер за својим владиком, а наше нек населе Турци, Арапи, Арбанаси, Курди и остали Селџуци који су већ ово ономад на сабљу освојили, а на превару изгубили. И умјесто да пјевамо „Догодине у Призрену“, питаћемо неког шефа Курта у фабрици соларних панела за Марс у Кунгнсавеу „Јес` то мангуп матере ти?“

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције