Основно тактичко питање на глобалном стратешком нивоу је да ли ће се демонстрација америчке поморске моћи смирити или повећати напетости између две Кореје после највећег оружаног инцидента од 1953, када је примирјем окончан Корејски рат?

Оно што је, међутим, већ сасвим очигледно, то је да Вашингтон, у суочавању са непредвидивим режимом у Пјонгјангу нема баш много опција, односно да међу онима које су му на располагању – ниједна није сврсисходна.

САД не желе ескалацију проблема на Корејском полуострву, али у суочавању са провокацијама Пјонгјанга немају много опција

Једини, за сада познати, конкретан одговор Америке на врло снажну демонстрацију силе Северне Кореје према њеном савезнику, Јужној Кореји, коју САД, према слову уговора, имају обавезу да бране јесте да је нуклеарни носач „Џорџ Вашингтон”, са 60 борбених авиона на својој палуби, посадом од 6.000 маринаца и пратећом армадом, испловио је из своје јапанске базе и допловио до Јужне Кореје, где се придружио тамошњој ратној флоти.

Кључно питање на гобалном плану је да се на искушењу налази досадашњи приступ „стратешког стрпљења”, чији је један од елемената био да је режим Северне Кореје практично награђиван – америчким и међународним финансијским концесијама – после сваког инцидента који није био ништа друго него „продаја страха”: било да је реч о атомској проби обављеној после Обаминог устоличења, било о нуклеарним пробама, било о потапању јужнокорејског брода у спорној зони поморског разграничења.

Али оно на шта Америка, судећи по анализама овдашњих медија, још нема одговор јесте – шта су мотиви и крајње намере Пјонгјанга.

Засад преовлађујућа теорија јесте да најновијим затезањем, Север жели да Вашингтон приволи на оно што је досад одбијао: на директне преговоре. Америка је досад била само један од учесника (премда сигурно најважнији) у „шесторним разговорима” (две Кореје, САД, Кина, Јапан и Русија).

Друге теорије али и процене говоре да, Пјонгјанг жели да легитимизује свој статус нуклеарне силе, озваничи безбедносне гаранције и обезбеди економску помоћ.

У свим настојањима да се ово докучи, указује се на синхронизацију овог напада са обелодањивањем новог нуклеарног програма Пјонгјанга, пуштања у погон линије центрифуга за обогаћивање уранијума, чиме је освојена још једна технологија за прављење нуклеарних бомби. Севернокорејски атомски арсенал је досад прављен обрадом плутонијума.

У сваком случају, Вашингтон себи не може да дозволи да се стекне утисак како је попустио пред притиском једне „непоћудне државе” и њеног дозирано сатанизованог вођства. Мултилатерална дипломатска акција, међутим, није замислива без активног и конструктивног учешћа Кине која се у најновијој ситуацији понаша доста уздржано, позивајући две корејске државе да обнове преговоре.

Преостаје, дакле, показивање војних мишића, дипломатско маневрисање и избегавање директне конфронтације, чији би исход у свим сценаријима био катастрофалан, па према томе сасвим непожељан. „Шесторни преговори” су својевремено били дипломатски излаз из сличне непријатне ситуације, па остаје да се види да ли би стара формула могла да буде делотворна и у новим околностима.