Избори су завршени. Почиње вишемјесечни шоу под називом: “Ко ће с` ким, ко за кога и против кога, зашто и како?“.

Учествују сви који су добили мандате, ОХР, амбасаде великих сила, госпођа Хилари лично, тајкуни који су прије избора паре давали свима а сада нуде само побједнику...Изборни резултат је одредио главне играче у ентитетима. У РС то је СНСД, а у ФБиХ СДП. Уз наведене  ентитетске фаворите на нивоу БиХ, незаобилазни фактори су СДС, СДА, СББ и ХДЗ.

Полако али сигурно, ратне предизборне сјекире се закопавају.Треба мислити на будућност.Одговорност је велика. Економска криза тек предстоји, најављене реформе устава такође. Притисци на РС неће престати. Власт каква год да буде требала би бити опрезнија и одговорнија. Не само да пара нема, већ и оно што је опљачкано штрчи и боде очи, а опозиција ће бити јача и бројнија. Иако се Додику и његовим све мање  спори побједа, карте се поново мијешају. Свако на свакога намигује. Нове игре могу да почну.

У међувремену, у очекивању коначних изборних резултата, постизборне анализе се множе к'о вируси. Нема иоле познатог, мање познатог или непознатог аналитичара који је одолио да не засоли резултате избора својим опсервацијама. Оне су углавном биле типа „ја сам увијек говорио и показало се као тачно“, и више су биле посвећене властитој промоцији него стварној анализи. А стварна анализа је до бола једноставна. Зато ни ја не издржах да не понудим своју верзију. Мислио сам да прескочим и прећутим, па ипак...

1. Власт је имала велику бројчану предност у новцу, медијима и припадајућим ресурсима  што свака балканска власт користи за изборе.Ту убрајам запошљавања, застрашивања, телефоне, аутомобиле, камионе, хеликоптере...

Опозиција све ово наравно није имала, а оно што је имала није могла да изнесе, представи и промовише и количини довољној за утицај на просјечног гласача у Републици Српској.Омладина је поново апстинирала. Почетна гужва на бирачким мјестима  је  чак и оно младости које је кренуло да гласа, демотивисала и одвела у кафиће умјесто на бирачка мјеста.

2. У Републици Српској још постоји равнотежа бриге за опстанак Републике и релативно мање гладног стомака него у ФБиХ, што у резултанти погодује властима а штети опозицији. Када се овоме дода медијска етаблираност владајућих лидера, која је „хиљадупроцентно“ већа од опозиционих, резултат се могао наслутити. Али није да се нисмо надали и радили .

3. Велики број опозиционих партија, од потпуно аутистичних и занемаривих, до оних које су дио пројекта подршке властима, ОХР-у или такозваној ''међународној заједници'', такође су наводиле воду на владајући млин. Опозиција је гласове расипала, а власт сабирала. Калкулисање „спонзорисаних“ партија са подршком Огњену Тадићу, а и Младену Иванићу, отворило је врата и за изборне манипулације. Многи су лицемјерно и срачунато размјењивали  гласове за ову или ону листу и функцију, што је суштински погодовало владајућим партијама. Такође опозиција није изашла на изборе ни приближно уједињена. Чак није формирала ни  двије колоне. На примјер: У првој, борба против Додика и тоталитаризма, а за РС,  а у другој „спонзорисана“ борба против Додика за интерес спонзора. Подразумјева се да  РС баш и није разлог подршке „изабраним“ опозиционарима претпостављене друге колоне. Иако је било очекивано да и „спонзорисана опозиција“ подржи Иванића и Тадића она је једнако нападала и власт и парламентарну опозицију промовишући истовремено властиту непрепознатљивост и спонзорске идеје, што је и декларисану подршку за двије најважније функције чинило недовољном или неискреном.Тако се дио опозиције довео у позицију да буде анатемисан као пета колона.

4. Крађа гласова? Наравно да је и тога било, али ни издалека као на прошлим изборима, тако да се ми из опозиције на то можемо само дјелимично вадити јер ова инжењеријска акција власти и  није била толико пресудна. Озбиљније ударце су нам нанијели ресурсима који су им били на располагање (читај: новцем и обећањима). Ни инерција Додикове харизме још није довољно успорила.

5. Излазност? Основни фактор успјеха опозиције је био и остао велика излазност.То је и омјер незадовољства народа са влашћу која води државу. Логично је да, ако се повећава број сиромашних и гладних и расту социјалне разлике,  велика излазност погодује опозицији. Ко се уздао у интелектуалце и оне који разумију друштвене токове прошао је као ми на овим изборима. Опозиција није добила више гласова јер није извела већи број неопредијељених и сумњичавих на биралишта. Није ни доживјела фијаско, али није ни побиједила.Тек мали тренд пораста повјерења грађана, који свједочи да је власт ипак нагризла рђа изнутра и сумња споља.Истина, за сада  мало и недовољно, али од некуд се мора почети. Уосталом, и СНСД је добио мање него на прошлим изборима.

6. Прљава кампања? Уистину, уз ријетке изузетке које сам и сам осјетио на својој кожи, почела је тек у другој половини изборног циклуса. Садржавала је све оно што њени креатори нису смјели да кажу а мислили су о противничкој страни. Било је море прљавих памфлета, подметања и вријеђања. Прљаво су играли готово сви а власт је била најагилнија. Неки ни данас не престају. Ја се лично јежим и стидим једног опозиционог памфлета који алудира на национлну припадност супруга владајућих лидера. Не знам који је то „опозициони лик“ лансирао, али знам да се граничи са шовинизмом и да је тај памфлет опозицији више одмогао него помогао. И владајући су имали сличних глупости па се надам  да ће  и тамо неко смоћи снаге да се извине и најежи. Сад то ионако ништа не мијења и не  кошта сем  осјећаја који достојанствен човјек носи у себи, и реаговања у складу са тим.

За добро никад није касно, а зло је увијек поранило.

7. Укупна геополитичка слика нашег окружења препознаје Додика као лидера у региону који добро контролише (читај тоталитарно влада)  Републику Српску и који је незаобилазан фактор у преговорима о будућности БиХ. Та Додикова  слика пресликава се и у свијест наших гласача, склонијих  заштити националних интереса, него економским пројекцијама у будућности и евроатланским асоцијацијама.Такви бирачи истовремено су  неедуковани, или чак неспособни да разумију манипулације  баш тим истим националним  осјећањима у циљу легализације профита.Истина је љековита али често недокучива.

И шта би био закључак?

Почиње ново четворогодиште са великим шансама да потраје краће.То краће може значити крај наших надања о самосталности Републике Српске или крај снова о јединственој БиХ.У сваком случају, ми  из Републике Српске морамо  да играмо на бар три терена. На првом, унутар РС, гдје се виде све наше слабости, међусобне мржње, оптерећења и неслога. На другом, унутар БиХ, гдје закопавамо међусобне расправе и играмо само за РС, без обзира из ког тима потичемо. И на трећем, међународном, што регионалном, што глобалном, гдје ни стратегију ни играче још нисмо ни дефинисали.

Пред нама је....