Ових дана политички догађаји како у БиХ тако и у ближем и даљем окружењу, смјењују се као на покретној траци.

Обичан човјек, а богами и они мало „паметнији“, једноставно не могу да се снађу, а поготово да догађаје поредају по важности.

Међутим, један догађај је имао амбицију да све друге гурне у други план и постане доминтан не само у РС и БиХ него и шире, како је то некад знао рећи један политичар из старије генерације.

Дакле о којем догађају се ради.

Дуго најављивани филм са радним насловом „Поносни на Српску“, а уствари филм о лику и дјелу премијера Републике Српске у режији његовог омиљеног посилног за информисање. Нећу се овдје бавити умјетничким дометима, ни филма ни аутора, а поготово главног глумца уз неколико статиста, него једним сасвим другим питањем, које само по себи отвара низ других питања на која грађани Републике Српске, односно порески обвезници, имају право тражити одговор.

Шта смо ми као обични грађани добили снимањем наведног филма, шта је била сврха филма кад су у питању интереси грађана Републике Српске, да ли су паре пореских обвезника, а то јесу паре пореских обвезника, потрошене за добро и у корист истих?

Требало је да нам се покаже гдје смо данас, како живимо, куда идемо и шта нас чека сутра у туробним временима која су пред нама. Само таквим садржајем филма, могао се оправдати трошак који је настао снимањем филма, као и његовим емитовањем у ударном термину на јавном радителевизијском сервису, који припада свим грађанима ове земље и којег они уредно финансирају сваки мјесец.

Успут у десном горњем углу обавијест да се ради о закупљеном термину, отвара логично питање: ко је платио трошкове емитовања? Иако сам на почетку текста рекао да нећу коментарисати домете наведеног филмског уратка, морам ипак скренути пажњу читаоцима на неколико битних ствари.

Одавно на овим просторима није виђен оволики излив аутизма по оној „коме више вјерујеш, мени или својим очима“. Дакле, камо среће да ми заиста живимо тако добро како нам је поручено са ТВ екрана. Стварност је много другачија, нажалост, на штету већине.

Врхунац цинизма, остављен је за крај, кад премијер ничим изазван обавјештава васколико

пучанство како је он био богат и прије него се почео бавити политиком, а да је било среће па се бавио бизнисом, био би још богатији. Али није му жао, то је његова жртва на олтару

отаџбине, коју је он свјесно свакодневно ради за наше добро.

Забога, он лијеже и буди се са Републиком Српском и успут поручује грађанима да треба да буду поносни и сретни и да ништа не смије бити испред Републике Српске, укључујући и свакодневно трпљење у име виших циљева, као што то свакодневно ради премијер. На крају би ваљда и грађани требали да у то име поднесу још веће жртве, да не насједају на пропаганду која долази од страних плаћеника и домаћих издајника.

Фактура за ову „АУТОБИОГРАФИЈУ“ опет је испостављена пореским обвезницима. А у међувремену број незапослених расте, све више је оних који протесују пред админстративним центром тражећи правду, број корисника јавних кухиња нажалост сваки дан је све већи, бијела куга узима свој данак, боље рећи сви ови подаци показују да постоји озбиљан сукоб филма и живота, само је проблем што ово није Холивуд.

Ако ишта у овој причи има смисла, то је да је ученик превазишао учитеља, јер ни друг Слоба из најбољих времена, није имао храбрости да се на овакав начин обраћа грађанима земље на чијем је челу био и у њихово име владао. Кажу да је прави учитељ онај кога ученик превазиђе.

Колико то вриједи и у овом случају, нека процијене читаоци.