Уз велике изгледе да ме обојица (и још понеко) погрешно схвате, одлучих се за малу компаративну анализу двојице наших политичара, Младена Босића и Милорада Додика... па шта им бог да заједно са мном.

Додик, човјек незграпних манира и конституције, неуспјешан у приватном али несумњиво успјешан у политичком бизнису и Босић, потцијењени шахиста, особа  углађених манира, човјек који ћутке добија битке, готово тих, не баш прототип политичара који подилази маси и удара шаком о сто. Што Срби, из навике или проклетства, поприлично воле. Ове двије личности предводе водеће партијске  коалиционе блокове у великој политичкој игри, у којој је улог готово све - од личне судбине, до будућности Републике Српске. Остало се подразумијева.

Мотив за ову колумну бљеснуо ми је након Босићеве изјаве речене за вријеме опроштајне посјете британског амбасадора у БиХ, Дејвида  Милбанда. На том састанку, а коме су претходили Босићеви састанци са Константином  Косачовом, предсједником Спољнополитичког комитета Руске думе и одговарајућег одбора Јединствене Русије, те са Џонатаном Муром,  замјеником америчког амбасадора у БиХ, Босић је изјавио да питање приступања БиХ НАТО, мора да се прилагоди војнобезбједносном статусу Србије, и да о томе треба да се одлучи референдумом. Дакле, енглеском амбасадору у лице. Васцјелој јавности, такође.

Никад Додик (а његови сарадници поготово), на сличним сусретима нису имали храбрости да изнесу такав став или тезу, већ су нас умарали и још нас умарају   недореченом и мутном причом о евроатланским интеграцијама. Намеће се закључак да Додик са евроатлантистима само траже модус како да нас жедне преко воде уведу у НАТО. Приче о неутралности су само за СНСД и за слуђену домаћу јавност,о којој брину удворички медијски билтени свих врста и облика.

Разлика између ова два  приступа могућем чланству у НАТО, очигледна је. Било да је ријеч о Србији или о БиХ. Проблем је и са паранезависним билтенима Републике Српске, који удворнички избјегавају да власт истјерају на чистац у том смислу. Једнако је и са  менталитетом  нашег народа, односно његовим политичким лукавством. Јер наш народ, опозицији чврсто обећава да ће гласати за њу чим дође на власт!

Једноставно, Додик игра турбо фолк на познате ноте, а Босић свира арије испред времена, са ризиком да га можда не стигнемо, не чујемо, а богами и не разумијемо.
Друга компарација  намеће се у самом политичком изразу. Додик зна и хоће да увриједи! Како случајно, из навике, тако и намјерно. Босић не повисује тон нити користи тешке ријечи, али односи побједе на које се полако навикавамо.
Додик је политиколог, талац нестрпљења и тактике, а Босић инжењер електротехнике, љубитељ стратегије, шаха и математике.

Идеолошки посматрајући,  уочавамо јасне и парадоксалне разлике. Додик је од СНСД направио фирму која без њега не постоји, а умјесто идеолошке копије синдикалне борбе социјадемократског типа, за себе је везао богаташе и удворице,  који са социјалном правдом и демократијом стоје ко тарзан са компјутером.

Очистивши СДС од компромитованих кадрова, Босић је конзервативни профил,  који преферира социјално одговорни капитализам (насупрот овом тренутном, разбојничком капитализму) мало нагнуо на страну социјалне правде. Што у изнудици  представља одређени отклон од конзервативизма и националног профила својственог СДС-у. Можда то Босић чини свјесно, јер СДС сам по себи не мора своје српство доказивати као остале странке (наброји сам...) настале испод НВО и НАТО шињела.

Нисам сигуран али  можда Босић има намјеру да створи нелидерску структуру странке, која ће имати саморегулишуће механизме. Додик ради по систему: странка то сам ја! А Босић по систему: странка то смо ми!  

Нисам то још докраја прокљувио, али сам уочио парадокс да су Босића, преко границе пристојности, називали: анемичним, туњавим и... а затим, кад је оне који су имали статус великих лидера (Чавић, Калинић) мудро и са лакоћом елиминисао, оптужили да је окрутни стаљиниста, „Атила бич божји“ и слично. Од тада Босића не потцјењују!  Јер су многи схватили да му је његов стил политичке борбе једна од водећих предности. И ја га се зато сад помало чувам, односно постајем опрезан. Али колумна је моја слабост. Издаје ме.

Дакле... Босић  или  Додик, питање је сад.
Да ли и када могу заједно? Ко ће кога ? Ко  је јачи тактички а ко стратешки ?

И један и други имају доста политичког искуства, и мало или нимало личних пораза (ако изузмемо  нокдаун у Билећи). Додикова предност је у бескрупулозности и свему ономе што она носи са собом у политици. А Босићева у томе што је морални чистунац и пар екселанс интелектуалац, којем је  тешко уочити слабу тачке... уколико му пристојност не убројимо у мане.

Битка ће зато бити неравноправна, али и неизвјесна. Парадоксална, чак! Што неравноправнија, то неизвјеснија! Побједник би се, можда, могао  наслутити у одговору на реторичко питање: коме бисте од њих двојице повјерили своју уштеђевину, вођење своје фирме, бригу о породици, имању...?

Једном, кад је свети владика Николај држао предавање на екуменском скупу у Лондону у некој англиканској цркви, о снази духа и етике, напао га је папски изасланик, спочитавајући му да не уважава божије законе, наводћи примјер да је курјак јачи од овце и да је Бог одредио, како рече учени католик, и тај ланац исхране, односно правило да курјак једе овцу.

Скуп је пропао јер се владика Николај у одговору осврнуо на снагу курјака, признавши да један вук може заклати стотину оваца, али да ипак данас курјаци нестају и да их се мора законом штитити од истребљења, а да оваца има све више и да се узгајају  готово без страха од курјака.

Истина,  код нас су још пасивни крајеви, претежно. И рогати овнови... много и махом.