Ево након дуже времена одлучио сам да нека своја размишљања поново подијелим са цијењеним читаоцима Фронтала, које сматрам веома озбиљним у размјени одређених ставова и погледа.

Сједећи на данашњој посебноj сједници Народне скупштине Републике Српске, трљам очи и питам се гдје се то налазим и да ли смо ми нормални? Понашање предсједника Владе РС и владајућег СНСД, предлагача Закона о референдуму и грађанским иницијативама (читај Закон о анкетирању и испитивању јавног мнијења) нам показује да се ми изгледа налазимо у земљи гдје нам тече мед и млијеко, или то још не знамо, и немамо паметнијих послова него да трошимо вријеме, енергију и новац грађана, на нешто што је потпуно беспредметно и беспотребно.

Седамнаест година Република Српска има и Закон и Уставне одредбе које третирају питање референдума и то је неупитно и довољно да се не поигравамо са овим озбиљним питањем.

Али Српска има 220.000 пензионера, 160.000 незапослених, 800 милиона КМ кредита према ММФ, преварене здравствене раднике, посрнулу привреду, понижене борачке популације, хиљаде одјављених малих бизниса, све врсте привредног криминала и непотизма у вршењу власти... На све то премијер Додик рече, а да не трепну: "Република Српске данас доноси кључни системски закон који је од највећег нашег интереса".

Заиста, у исто вријеме лицемјерно и гротескно, али и јадно и тужно. Понекад не разумијем опозиционе посланике зашто уопште улазе у расправу о суштини приједлога закона, чија је основна намјера да скрене пажњу јавности са општих економских и социјалних проблема и да послужи СНСД-у, да изађе из лажи у коју је сам уплео.

Не желим да у овој колумни улазим о суштини приједлога, али је довољно рећи да је потпуно без боје и мириса и да ништа суштински не значи и да није обавезујући, изгледа ми као да је добро усаглашен са Високим представником и странкама из Федерације БиХ и да је вјешто припремљен да циркус може да почне са добро познатим актерима од прије четири године. Зато је и за очекивати добро познат вишемјесечни стонотениски меч Додик-Силајџић.

Јасна је једна чињеница која се не може избјећи, а то је да је СНСД на изборима 2006.  године добио изборе на причи о независној и самосталној Српској. Прошле су четири године и треба грађанима испоставити рачуне за лажна обећања и политичку манипулацију невиђену у новијој историји ових простора. Зато је и данашња расправа јалов покушај СНСД-а да настави са националним тензијама на потпуно климавим ногама и празним папирима, прочитаној реторици и провидним манирима.

Да има мудрости и озбиљности у СНСД-у, али и државничког понашања у лику и дјелу Милорада Додика, требао је само да уради оно што одговорни и велики политичари раде у оваквим ситуацијама: да јавно призна да је слагао, обмануо или најблаже речено - да није испунио предизборно обећање.

Јавно признање грађанима би био достојанствен и боље прихваћен чин, него се додатно затрпавати у већ дубок муљ, јер СНСД није за референдум о независности Републике Српске, није за референдум о приступању војним савезима, није за референдум о уставним промјенама, није за...

Као неко ко се пријатно осјећа у друштву Фронталоваца, спреман сам да искористимо ову интересантну згоду, да на ручак позовем три посјетиоца Фронтала који предложе најоригиналније референдумско (анкетно) питање, као што је био случај око тражења најадекватније српске ријечи за непотизам.

Пријатно.