Понекад покушавам разумјети потребу политички експонираних људи да слијепо слушају. Да се додворавају својим партијским шефовима, по узору на неке бивше системе. Ипак, никада нећу моћи прихватити чињеницу да млад човјек, па још и политичар, по сваку цијену жели да се увуче под скуте нечега што је нечасно, неморално и веома лицемјерно.

Умјесто да, без обзира на боју страначког дреса, покушавамо мијењати лоше навике и изопачене стандарде, неки од нас раде потпуно супротно у настојањима да оправдају непотизам и друштвену дискриминацију.

Па тако и мој скупштински колега Срђан, доби партијску директиву да "удари" по неистомишљенику из неесенесдеовске опције. Јер, можете замислити, неко се одважио да у скупштини проговори о непотизму и неморалу јавних личности.

Искористићу овај портал и могућност да са уваженим читаоцима подијелим своје, искључиво лично размишљање, о одређеним појавама које постају "нормалне", "логичне" и "општеприхватљиве".

Жалосно је да се у нашем херметички затвореном микросвијету, оправдава чињеница да су најбољи привредници уствари најближи сродници кључних носилаца власти; да су најбољи директори, савјетници, руководиоци... управо браћа, сестре, зетови, снахе, најближа родбина, јер имају искључиво један критериј који обични смртници немају - а то је да су веома блиски са кључним партијским људима.

Стандарди су унапријеђени у посљедње вријеме. Одскоро брат, син или зет (исто вриједи и за њежнији пол) не могу бити само "стручни сарадници", већ морају бити "директори, главни савјетници или у најмању руку начелници сектора", а да не говоримо о кориштењу јавних пара. Најбољи су привредници у врху власти, јер најефикасније испуњавају критеријуме за добивање тих истих пара.

Због властитог става изреченог у скупштинским клупама, да изабрани представници грађана не би требали да користе јавна средства, и да непотизам треба схватити као веома штетну појаву у друштву, био сам изложен огромном негодовању одређених позиционих посланика, тобоже забринутих за неравноправан третман "способних" и "подобних" политичара у односу на остале грађане, у материјалном искориштавању благодети наше републике.

Не кажем да није било непотизма и раније, па и у мојој странци, и да је то веома тешко искоријенити, али облици друштвеног искориштавања личних позиција досежу врхунац у последње вријеме.

Умјесто да, без обзира на партијску припадност, мијењамо руинирани систем вриједности, ми постојеће стање оправдавамо и бранимо још жешће, те увјеравамо грађане да је то управо тако и никако другачије. Да је то сасвим нормално. И што је најжалосније, бране га млади политичари, који би требали бити генератори нових идеја и нових политичких односа.

Па се жели оправдати тако, да су сви клошари и наркомани осим одабраног сина, да су само партијски привредници способни, да су само припадници владајуће опције повлаштени, а да су остали грађани другог реда, да ако ниси "наш" онда си државни непријатељ и треба те "уклонити".

И што је најважније, питам се да ли смо спремни да то стање мијењамо? Прво у својим редовима, па онда и у цијелом друштву.

Нека ове реченице буду нека врста обичног људског позива да, у неким стварима, треба да се издигнемо изнад стандардних политичких клишеа и да управо млади људи у политици покушају да својим властитим примјером и понашањем, пошаљу поруку да је могуће створити праведнији и реалнији систем.

У којем би, ако ништа друго, бар сви имали иста права. Па чак и ако нисмо страначки истомишљеници, или смо можда и аполитични.