Стигао је нови високи представник. Седми по реду, а трећи који је именован са одредницом посљедњи. Ове чињенице већ говоре доста о стању у БиХ, али и о непостојању стратегије међународне заједнице, шта год тај термин означавао.

Иако формално гледано, овлаштења која посједује високи представник су без преседана у модерној историји, његова реална улога је доведена до апсурда. Бивши високи представник, одлазећи са те функције, изјавио је да не жели да јаше мртвог коња, мислећи на позицију коју је обављао. Не улазећи у расправу о демократској утемељености овлаштења, управо је бивши високи представник практично обесмислио ту функцију када је увео праксу да преговара о провођењу својих одлука са локалним политичарима.

И прошли високи представници дали су значајан допринос обесмишљавању те функције. Користећи се уцјенама (обзиром да су били у посједу доказа о невјероватним размјерама криминала почињеног од стране политичких лидера) ради постизања трулих споразума о непостојећим реформама између корупмирних политичких елита, како би постигли краткорочан напредак, умјесто да се фокусирају на успостављање владавине праве и функционалне државе.

Поред осталог, зато се БиХ и налази у ситуацији какву имамо и поред чињенице да је примила највећи износ међународне помоћи у постратном периоду реконструкције по глави становника уопште. Формална одредница високог представника, као врховног ауторитета, у тумачењу дејтонског споразума који већ измијењен одавно је превазиђена, и ситуацији када се практично и домаћи и међународни званичници слажу о потреби његове још радикалније измјене. Не треба наравно кривити новог високог представника, зато што неће моћи допринијети распетљавању босанског гордијевог чвора.

Већ је одавно јасно да је БиХ и цијелом западном Балкану потребан квалитативно нови приступ међународне заједнице, посебно ЕУ. Приступ који би подразумијевао укидања гета на западном Балкану, односно фокусирање и помоћ ЕУ земљама регије да испуне све услове за либерализацију визног режима. Затим, помоћ и интегрисање система образовања у европски систем, кроз различите програме и пројекте.

Умјесто тога, као што се поново видјело на неформалном самиту министара спољних послова ЕУ и западног Балкана одржаног у Чешкој, не постоји ни сагласност о темељним принципима политике према овом дијелу Европе и његовој будућности у окриљу ЕУ. Овакве подјеле унутар ЕУ, опасне су за саму ЕУ али и за Балкан, јер је Балкан пуно пута кроз историју показао да је буре барута са кратким фитиљом које увијек може да експлодира.