Средином септембра 1941. године до нас су стигли гласови како су Италијани дошли у Срб и да их има и у Бихаћу. Ми смо обављали наше редовне активности, по већ уобичајеном плану. Након доручка одласци и обиласци наших бораца по свим секторима, а ми из летеће десетине у Грмушу,на ,,Извириваљку", у кањону Уне. Те ноћи, спавали смо под шаторима, док су неки другови спавали поред нас, а онда је ударила јака киша, па смо се морали сви збити под те шаторе. 

Дигли смо се рано, вријеме се прочистило и настао је лијеп дан. Када смо ишли на наше положаје према Грмуши, моло се видјети велика магла изнад кањона Уне и закључили смо да наша акција не би била онаква какву желимо, па смо кренули назад према команди. Међутим у дијелу звани Опсина, чули смо некакву моторизацију. Магла се није до краја дигла, па смо закључили да ти звукови моторизације долазе из смјера цесте, која из Крупе иде према Радићима, Малом и Великом Радићу. Одмах смо кренули у том правцу са намјером, да се домогнемо Главице, одакле имамо најбољи преглед тог терена, међутим иза једне шумице видимо да стоји група Италијанских војника и гледају на мотору развијену војну карту-секцију. Такође, видимо да је на мотору истакнута бијела застава. Развијемо се у стрелце, са репетираним оружјем загаламимо-навикнемо и кренемо право на њих. Један од њих, млађи официр одмах узме ту заставу и подигне је високо и крене према нама. А, онда се иза њега поче постројавати и остала војска. Били смо збуњени, али овај официр, како прилази нама стално понавља нешто као - парламентаре, парламентаре...! 

И сви крену спуштати се ка цести. При томе, колико год их заустављамо, он стално понавља то једно те исто и иде напријед цестом, а остала војска за њим. Сви су са собом имали пушке и друго оружје, али су то држали сасвим забачено преко леђа, ваљда као знак да немају намјеру да нас изненаде. Тако смо ми практично ишли, неки испред њих, а неки поред са упереним пушкама према њима. Ови на мотру се се лагано возили и стално бијелу заставу држали подигнуту да се то могло добро видјети. Онда командант наше летеће десетине Даниша Ружић, већ добро љут, пошаље једног борца да хитно одјури у команду до Миле Глишића-команданта и да се овај одмах упути ка нама. 

Већ смо пристизали у центар В.Радића и шумици поред цесте ,,Борик', а да нико од нас ништа није предузимао. Кад су Италијани дошли до Борика, кренули су да посједају у хладовини борове шуме, као да су на некавом њиховом излету. Успут су стално причали, а како је ту, одмах поред Борика, њива са кукурузима, навали су и показују рукама да би ишли брати кукуруз за печење. Просто нестварна ситуација. Нисмо им то дозволили, већ им дали знак да - ако ће сједати - морају оружје одложити, али им је и њихов официр наредио да се смире и остану у војној колони. Чекали смо да дође командант Миле, али одједном се из смјера Крупе чује звук мотора, да би након кратког времена до нас стигао са мотором Петар Војиновић. Поздрависмо се, он нас пита за Милу, који је већ пристизао до Борика, али сам код Петра могао примјетити љутњу. Такође и Миле нас, пријекорно пита: - Како сте могли дозволити да нам Италијани дођу дотле ...? Одговорисмо му да смо их затекли, али како се види имају са собом и митраљезе, да нису показивали никакве знакове борбености, па је боље да се позове још бораца, распоређених по секторима, те да их све заробимо. Међутим, тај италијански официр је пришао Мили, нешто му каже на његовом језику, али Миле га одби и показа му на свој ручни сат да сачека. 

У селу је био један наш сељак, Бероња Миле звани Шоћо, који је био у Првом свјетском рату, гдје је научио говорити италијански језик, па су га људи пронашли и довели да буде преводилац. 

Сљедећи наставак: Преговори са Италијанима

Текст приредио и уступио: Борислав-Боро Глишић, син Милана Глишића