Због наших честих акција, посебно након заробљавања два тешка митраљеза, на ,,Брини", наше резерве муниције су се све више смањивале-тањиле. Оних 8. сандука муниције, које смо имали на почетку устанка, па још нешто смо смо успјевали отети од домобрана, приликом заробљавања, није нам давало сигурност да би могли успјешно организовати одбрану села и нашег територија. Стигло је наређење да све при сваком испаљивању метака на непријатеља скупљамо чауре, колико је то могуће више и да их доносимо у команду. Наиме, пронијела се вијест да у Дрвару има нека фабрика, у којој дрварски устаници праве муницију и да се требају тамо достављати чауре. Ја, када сам то чуо, посумњао сам у ту истинитост и насамо са стричевићем Милом, нашим командантом то њему и рекао. Обзиром да је он био наредник у Краљевској војсци, мислио сам да би он то требао знати. Рекао ми је да и он у то сумња, али и препоручио да о томе ћутимо, јер је и то скупљање чаура од стране наших бораца показатељ дисциплине и да људи на тај начин схвате да се муниција не треба бесциљно трошити. Успут ми напомену да и ми из летеће десетине морамо убудуће,приликом извођења акција у кањону Уне тј. на ,,Брини" пуцати само онда ако смо сигурни да ћемо убити неког непријатељског војника у њиховим возилима или наиласцима возова тим дијелом цесте. 

Вијест о прављењу муниције у Дрвару се све више ширила, па су борци почели притискати нашу команду да се ухвати веза са Дрваром и да неко оде тамо. Ми смо одредили Јована Јандрића и Змијањца Саву, који су познавали тај терен према Рисовцу, а даље би се некако снашли и безбједно дошли до Дрвара. Наша команда им је написала и откуцала пропуснице за сваки случај, ако би их неко од тих Дрварских бораца негдје на путу срео , па да знају за нас. Они су преко Суваје изашли горе, кроз шуму Грмеча и дошли до Рисовчана, са којим су се познавали. Овим људима су испричали како су кренули да виде шта би са прикупљеним чаурама и да ли им у томе нешто могу помоћи у Дрвару и слично. Захтјевали су да се при томе састану са неким од команданата устаника. Људи су се мало сгледали, али ништа нису коменатрисали него су их повели према Дрвару и када су стигли на неко брдо изнад Крњеуше до неке куће, сличној мањој планинској кући, ту их зауставили да сачекају. 

Сјели су испред на наке кладе, а онда је из те куће изашао и дошао до њих један млад човјек, лијепог и дотјераног изгледа. Питао их је ко су и гдје су пошли, а када су му ови показали пропуснице, скочио је и почео их грлити и љубити. Каже:- Ја сам Здравко Челар и овдје сам изабран за команданта. Чуо сам за ваш Радићки одред и за ваше храбре борце и драго ми је да смо успоставили контакт...! Јован Јандрић га је упознао о нашим акцијама на ,,Брини", о томе да имамо летећу десетине и како смо сакупили неколико врећа празних чаура, које би требало некако да доставимо до Дрвара, па да добијемо нове муниције... Није то Јован успио до краја испричати, Здравко га загрли и слатко се насмија. - Драги мој Јоване, таква фабрика муниције је једино у Крагујевцу, ако је већ није уништио непријатељ, док за такво нешто, да би се производила муниција у Дрвару не постоје никакве могућности. Али, добро је да су ваши борци скупљали чауре, јер је то народ видио и тако се има у вас боље поуздати и давати вам подршку. Народ је заплашен, али када смо се дигли на устанак све више се ослобађа страха и прихвата наше борце као праве јунаке. Борцима реците да чувају сваки метак, јер ми га немамо у нашим фишеклијама него у фишеклијама непријатеља, када му то отмемо. Једино што би вам могли помоћи у Дравару је да се поправе пушке или митраљез, а за муницију се морамо само сналазити. Ја бих вама предложио да ви нама са вашим борцима помогнете да ми ослободимо Крњеушу, па ћемо се домоћи и оружја и муниције... Јандрић и Сава Змијањац се вратише и о томе нам све испричаше што им је рекао Здравко Челар, па нам се тако јави озбиљан проблем. Како од бораца и народа сакрити да је то са фабриком муниције у Дрвару лаж и да смо то свјесно прихватили, ради подизања морала нашег народа.

Ћутали смо све до једног дана, када су нас посјетили борци из команде у Лушци Паланци, који ништа нису знали о томе, те су пред неким борцима - приликом доласка у В.Радић- казали ,,да су то лажи непријатеља..."! Међутим, када смо им објаснили зашто смо прихватили ту лаж и прикупљали чауре, разумјели су нас и сугерисали да они те вреће са чаурама понесу, са својом коњицом и успут негдје истресу. Када су полазили ми смо позвали борце да те вреће натоваре на коње и да што више људи види како они то односе са собом. Тако су нас пред народом спасили, а наше наредне акције су биле без скупљања чаура, јер се нисмо усудили да поновимо исту грешку. 

Сљедећи наставак: Излазак домобрана Андрије Боројевића из Бјеловара и с њим Јове Бркљача из Срба

Текст приредио и уступио: Борислав-Боро Глишић, син Милана Глишића