Обзиром да је наша команда у Лушци Паланци послала свој допис, у којем су написани - откуцани сви наши захтјеви према Нијемцима и домобранима - које је Данко већ изложио - он је тај допис извадио из торбе и предао Нојбергеровом куриру и поручио - да одмах с тим иде к њему. Тако је присутним домобранским официрима дао на знање да смо ми озбиљни људи и да смо се припремили за те преговоре, које су они тражили и предложили. Курир је узео тај допис, сјео на мотор и отишао у Б. Крупу у њихову команду. Врло брзо се вратио и саопштио да ,,потпуковник ће брзо доћи...! 

Данко Дмитров је просто блистао од среће и погледима према нама дао нам на знање да се ствари одвијају према његовом плану. Убрзо је са аутом и шофером стигао потпуковник Нојбергер, изашао из аута, загледао се, одмјерио нас све окупљене и к њему је пришао Данко. Из аута је изашао и шофер, ваљда да преводи њихов разговор, али Данко је приликом поздрава са Нојбергером рекао му на њемачком језику:- Господине, ја ћу о свему што ми будемо разговарали, одмах преводити мојим људима, да они тачно знају о чему ми разговарамо. Овај је био видљиво љут, климнуо је главом и рече: - Ви, изгледа немате повјерења у моје потчињене. Они су могли с вама да обаве преговоре, па да ја на то дам коначну сагласност. 

Данко га упита:- Извините господине, желио бих знати, ко сте ви. Ја сам Данко Дмитров, повјереник за Босански Крајину и одређен сам да лично с вама преговарам! - Ја сам командант за секторску управу - област Бихаћ-Бања Лука, а према заповјести мојих претпостављених и ширу регију, потпуковник Нојбергер. Да чујем од вас, какви су ваши захтјеви према нама? - Ви сте господо, заједно са домобранском командом из Бихаћа, тражили да преговарамо, па би прво ви требале изнијети ваше захтјеве према нама, одговара Данко. - Моји потчињени се мени жале да ви свако јутро пуцате на возове, а нарочито када се у њима превози наша војска и рањавате нам војнике. Покушавате и са диверзијама на прузи те нам наносите штету, а ми вас не узнемиравамо. Ми захтјевамо од вас да с тим моментално престанете, да своје бандите разоружате или ћемо ми кренути у акцију да их разоружамо и смртно казнимо... говори љутито Нојбергер, док нам Данко одмах то преводи. Мене и ове борце то одмах наљути, али Данко нам погледом да знак да нико не проговори. Каже - ако сте ви завршили, ево ја ћу вам рећи следеће и да то сви присутни добро чују. Господине, ваше усташе су из ових села одвели много људи и многе похапсили по градовима, те људе мученички убијали, масовно стрељали на Црном језеру, бацали их живе у којекакве провалије и бездане. Вратите нам те људе што су похапшени, јер је то народ који никоме ништа није скривио, а усташе залазе по нашим српским селима, купе све одреда по кућама, па чак и жене и дјецу и одводе са собом, без имало милости и људскости. Ми смо вољни с вама склопити уговор о ненападању, али ви морате те усташе све разоружати. Ми немамо другог избора него да се са оружјем, којег имамо боримо с њима и убијамо их. Ни један од ових мојих бораца неће предати оружје из својих руку. Прије ће погинути него оружје од себе одбацити. Ви захтјевајте од Поглавника Павелића да се укине формација усташа и да се престане са покољима о којим сте ви морали чути и сазнати. Ако ви то не учините, ми ћемо и даље и још јаче нападати и тући по вашим возовима и цести, од Крупе до Бихаћа. Нашу територију ћемо бранити, јер ми немамо избора. Живот или смрт.... 

Онда је Данко дао знак Нојбергеру да се издвоје и прошетају. Шетали су цестом доле, па опет назад, разговарали, али ми не знамо о чему. Касније нам је испричао како га је овај пропитивао, како и гдје је научио тако добро говорити њемачки језик и питао га - како сте ви залутали међу ове сељаке и слично. Наравно, све те ријечи и разговор Данку су ишле у прилог, јер је план да се што више отеже, а у сутон да кренемо у планирану и договорену акцију. Онда се из правца Крупе, појави Нојбергеров курир на мотору, донесе му некакву цедуљицу, овај се насмија, окрену исту, нешто написа и курир се врати назад. Неко од нас тихо прокоментариса: - Можда су му из његове команде јавили, да су прочитали наше захтјеве, на њих се насмијали и њему такво нешто написали. Командант Миле строго нареди да нико ни једну ријеч не писне и да се пред овим домобранским официрима правимо да нам је досадно и да једва чекамо како би се вратили кућама. Међутим, након кратког времена из Крупе стиже ауто, из њега излази Нојбергерова жена и руком му даје знак да дођу у ауто и да се врате назад у Крупу. Овај је смирује и упознаје са Данком, нешто разговарају, она одлази и из аута износи фото-апарат. Пита Данка - може ли нас сликати, на шта он одговара: - Слободно госпођо. Слободно нас свију сликајте! На тe ријечи командант Миле нам нареди, да чврсто узмемо пушке у руке и станемо мирно, да се види да смо права војска. Онда се потпуковникова жена, врати у ауто и инсистирајуће руком му показује да уђе у ауто и да крену назад у Крупу. Нојбергер то прихвата и када је кренуо према ауту, Данко нам даде знак за акцију - високо подигнута лијева рука. Иза појаса извуче пиштољ, упери према Нојбергеру и изговари: -По наређењу команданта за Босанску Крајину - ухапшени сте! 

Према раније утврђеном плану, ми смо репетирали пушке и по двојица на сваког домобранског официра уперили и наредили да никуда не мрдају. Такође, наш командант десетине Даниша Ружић је уперио митраљез према шоферу, у ауту и гласно наредио: - Гаси ауто...! А, онда је Данко ставио испред себе Нојбергера и нама осталим дао сигнал да сви са заробљеницима, што брже кренемо путем према Вучијаку, како нас из Крупе не би могла примјетити домобранска извидница. При замицању цестом иза кривине, чуло се окретање на цести аута и одлазак за Крупу шофера са Нојбергеровом женом. Већ је сутон добрано захватио и морали смо што журније назад у В.Радић, а Данко је путем рекао њемачком потпуковнику да је за њега добро што пада ноћ па га народ неће видјети како га водимо, јер да је дан тешко би га отели да га људи, као и домобранске официре, не нападну и ко зна шта би се свашта с њима десило. Нојбергер, цијелим путем није ни једну ријеч прозборио, а ми из летеће десетине смо их са обе стране пута пратили. Командант Миле Глишић је, чим смо излазили из удолине Вучјака - одакле се могло видјети излаз цесте из Крупе - наредио тројицу бораца да хитно траже по кућама крампове и да цесту попречно и што дубље прекопају за случај, ако би непријатељ из Крупе кренуо према нама, те да ови ако било шта сумњиво примјете одмах дотрче до нас и о томе нас обавијесте. Два домобранска официра и једног подофицира, заједно са Нојбергером, смо довели у Велики Радић до куће Триве Бероње-Депића, гдје им је у једној већој соби прострто сијено и слама и ту су преноћили. 

Сутрадан ујутро жене су им спремиле доручак, а онда су их Петар Ђурашиновић са његовом коњицом одвели у Штаб, у Лушци Паланку. Послије тога настало је затишје, око мјесец и по дана. Ми смо редовно одлазили на ,,Брину", пратили кретање њихових возова и камиона цестом Бихаћ- Бос. Крупа, али их по наређењу наше команде нисмо нападали.

Сљедећи наставак: Упознавање са Здравком Челаром

Текст приредио и уступио: Борислав-Боро Глишић, син Милана Глишића