Након недјељу дана од наше прве устаничке акције, код нас у Радићки одред је дошли су нам браћа Але (који је одмах по доласку с нама имао заједничку акцију и заробљавање једног домобрана са оружјем и опремом) и Реџо Терзић, а онда и Авдо Ћук. Браћа Терзићи су припадала радничкој фамилији. Але је био обућарски радник, док је његов брат Реџо похађао бањалучку гимназију, гдје га је затекао рат. Као гимназијалац спријатељио се са Авдом Ћуком из Приједора, а такође и са Агбаба Ђуром из с. Мали Радић, код Бос. Крупе. Сви су почев од фамилије Терзић имали комунистичку орјентацију, а ови момци, ученици бањалучке гимназије припадали су тадашњим СКОЈ-евцима. 

Када су усташе запосјеле Бањалуку, кренула су велика хапшења и прогон свију за које су могли чути да имају било какву везу са комунистима. Тако су једног дана изненада банули и у бањалучку гимназију. Ова тројица илегалаца-комуниста су били свјесни да би се такво нешто могло очекивати, па су кроз раније отворен прозор на учионици Гимназије, одмах по уласку усташа у зграду Гимназије, искочили и побјегли. Прво су отишли у Приједор, али како је и у том граду завладала усташија, њихов школски друг Ђуро Агбаба их је довео својој кући у Мали Радић. Ове младиће нико од овдашњих људи, није познавао за разлику од Але Терзића, који је као обућар поправљао обућу бројним Радићанима и тако су се створила бројна пријатељства. Онда смо организовали да ти момци дођу у Радић и да их народ види. Јер се радило о младим људима, лијепог изгледа, разговорљивим, а требало је и да радимо на зближавању српског и муслиманског народа.

Треба рећи да нам, у то вријеме, народ Бос. Крупе није био ни мало наклоњен, па смо схватили неопходност зближавања и организовања заједничке борбе против НДХ и њемачког окупатора. Организовали смо и обраћања Авде Ћука, Реџе Терзића и Ђуре Агбабе, јер су ти гимназијалци знали много тога и о политичкој ситуацији и свему другом, што ми нисмо могли знати. Осим тога браћа Терзић, су већ имали своју илегалну мрежу по Крупој, одакле смо могли сазнавати шта усташе раде и шта планирају и какве акције према српском народу тог нашег краја. Уз то, као веома писмени људи веома су лијепо писали текстове наших разних обавјештења, као и летке усмјерене против НДХ и њене власти. Имали су своје људе дојављиваче не само у Крупој, него и у Бихаћи и Бужиму,који је такође постао велико усташко легло. Кроз стално убацивање летака, посебно у Бос.Крупу, којим су муслиманима предочавали све злочине које прави усташија по српским селима, успјело се том народу предочити зло које су прихватили неки од њихових комшија и родбине, што је окренуло ситуацију у нашу корист. 

Све више муслимана је напуштало усташке јединице и враћало се кући, па су усташе кренуле и њих прогањати и хапсити, па тако изазивати бијес код крупских муслимана. Сви ови млади људи Реџо и Але Терзић, као и Авдо Ћук су не само задобили повјерење српског народа, него су својом борбом заједно са нама, у партизанским редовима постали позати па је народ о њима говорио све најљепше, док је ситуација прије њиховог доласка у наше реове била знатно другачија. Могу слободно рећи да су они пресудно утицали на то да се муслимани тог краја придруже нама Србима у борби за слободу и уништавање наших непријатеља. Након око 20- так дана, када су ови људи пристигли у Велики Радић, код нас је дошао и храбри устаник из Паланке Петар Војиновић, који је извршио смотру Радићког партизанског одреда и тако смо постали дио ширег устаничког простора Подгрмечког краја.

Сљедећи наставак: ОСВРТ НА ДРУШТВЕНО СТАЊЕ У ТОМ КРАЈУ ПОДГРМЕЧА ПРЕД ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ

Текст приредио и уступио: Боро Глишић, син Милана Глишића