Након формирања Радићког одреда, под командом Миле Глишића и распоређивања бораца по секторима, формирана је и летећа десетина, од 12. бораца. Њу су сачињавали најснажнији и најиздржљивији људи, јер је наш циљ био не само да бранимо села Мали и Велики Радић, него и да нападамо усташе, гдје год за то видимо могућност. Акције смо усмјерили посебно на тзв. Брини, тачније у с. Грмуша, на дијелу кањона Уне, којим иде цеста и жељезничка пруга Бихаћ-Бос. Крупа. 

На самој ивици тог дијела кањона Уне, на Грмушкој страни смо одабрали најпогодније мјесто звано Извириваљка, одакле смо најбоље могли пратити кретање усташких и њемачких колона возила, тим дијелом пута, недалеко од тунела ,,Грмуша", а гдје смо већ имали наше акције против непријатеља. Једног дана, до нас је стигао глас, како усташе масовно одводе и стрељају српски народ из села преко Уне, тј. из села са њене лијеве стране. Одмах смо се спремили и кренуло нас 12. са оружјем, преко Грмуше и запосјели положај на дијелу тог кањона Уне тзв. Кук, нешто изнад Црног језера ( 4 км од Бос.Крупе, ка Бихаћу, непосредно поред тог пута). Негдје пред залазак сунца, тог августовског дана, примјетили смо дужу колону народа, које су усташе тјерале низ цесту у правцу Црног језера. Кад су нам усташе дошле на нишан, отворили смо ватру према усташама и завикали из свег гласа: - Бјежи народе...! 

Обзиром, да је тај наш положај био практично изнад глава усташе, то их је затекло, а народ који је био у другом дијелу те колоне, окренуо се почео бјежати и сакривати се у жбуњу поред цесте и Уне. Међу тим народом су се нашли прибрани људи Гојко Лукић, Душан Мијић и Душан Николић, који су тај народ, од око 80 душа одвели у Жировац и Бојну, у села испод планине Ћорковача. Ова двојица, напријед наведених људи, непосредно послије завршетка рата су ме срели у Бос. Крупи и испричали о том њиховом даљем спасавању народа од усташког клања на Црном језеру. 

СПАС ИЗ ЦРНОГ ЈЕЗЕРА И ПАЉЕЊЕ МОСТА НА ЈЕЗЕРУ 

Након што су усташе у Бос. Крупи, покупиле тамошње угледне трговце Смиљаниће и друге и мучили их у Дому културе, кренули су са одвођњењем камионима српског народа на масовна убијања на Црном језеру, недалеко од Крупе. Тих дана, када смо спасили доста нашег народа из села са лијеве стране Уне, држали смо положаје у непосредној близине Крупе, оног дијела који је ка Врањској. Ту су куће фамилије Секулић и било је доста тмурно вријеме, са неком ситном кишом ,,маждавицом". Наређење је било да морамо на том положају провести цијелу ноћ и пратити шта се дешава у Крупи. 

У неко доба ноћи до нас су почели допирати некави гласови, као вика, ларма или слично томе. Нисмо могли закључити шта се дешава, али након неког времена чули су се звуци камиона и понеки пуцањ. А, онда се из правца Црног језера чула јака пуцњава, која брзо престане, па након око пола сата, поново се чују камиони и пуцњава из истог правца. То се тако понављало неколико пута, али због помрчине и добијеног задатка, нисмо могли ићи да видимо шта се тачно дешава на Црном језеру. Ујутро смо се упутили ка ,,Надвириваљки" и када смо стигли, неко од нас примјети човјека гдје одоздо са цесте улази у шуму. Одмах се наша патрола спусти доле ка цести и пресретне 4 човјека, онако мокри, крвавих лица, руку и готово изгубљеног изгледа лица. То су били Свето Ћулибрк, Милош Штрбац, Илија Студен и Саво Ђукић. Када су угледали ове наше, скочили су на њих, почели их грлити и захваљивати се јер су спашени. Онда су нам испричали да су их усташе потјерале из Крупе на Црно језеро и да су прије њих неколико пута одводили и убијали народ на том мјесту, након што су у почетку убијали људе, на мјесту ушћа Крушнице у Уну. Усташе су их почеле редати на мосту, на Црном језеру и Студен је искористио тај моменат, скочио у воду, а одмах за њим и Саво Ђукућ, те запливали ка дијелу језера према Уни, гдје их усташе са моста нису могли видјети. А, онда је почело убијање народа и бацање мртвих у воду. Милош је погођен у стомак и пао у воду, а Свету је метак при паду у воду, окрзнуо по бради, те су успјели одвојити се од мртвих, запливати и домоћи се обале, гдје су већ били Студен и Саво Ђукић. 

По њиховом казивању, још један човјек је са тешким ранама успио доћи до близу обале, али се угушио и остао у води. Када су нам ови људи све ово испричали, одмах смо донијели одлуку да морамо уништити тачније спалити тај мост и тако онемогућити довођење и убијање народа на том мјесту. Пред вече смо понијели два бремена сламе и када је пао мрак, спустили се низ Брину, ка цести и Црном језеру. Размјестили смо стражу дуж цесте, док су двојица другова разастрли сламу по дрвеном мосту, полили бензином и запалили. Док је мост горио дозивали смо надајући се да је у близини још неко жив, али осим пуцкетања сламе и горења дрвеног моста ништа се није чуло. Затим смо истим путем кренули ка Радићу и ове спашене људе, повели са собом на лијечење и опоравак. 

НАПОМЕНА приређивача Б. Глишића:

*У видео снимку Црног језера се може видјети савремени бетонско-асфалтирани мост. За вријеме стрељања стрпског народа на Црном језеру био је ДРВЕНИ МОСТ. 

* Код моста је био споменик-симбол страдавања срспког народа ЦРНА РУКА, који су припадници АБиХ, 1995. године УНИШТИЛИ!

Текст приредио и уступио: Боро Глишић, син Милана Глишића