Када су Нијемци кренули са окупацијом Краљевине Југославије, извршена је мобилизација одређених годишта југословенске војске. Наш тадашњи војни округ био је у Петрињи, а резерва и мобилизација била је тамо гдје се које јединице по својој специјалности налазе. Тако сам ја и моји Радићани и уопште бивши Крупски срез позвани у Петрињу и Сисак, у 26. допунски пук војске Краљевине Југославије. Пјешадија се обукла у Лазени шуми, код Сењака на Цапрагу, артиљерци у Перињи и тако по родовима и специјалностима. 

Цијелу недјељу дана ми смо се облачили, али тако да је сваком од нас нешто фалило од војничке опреме. Неко је добио панталоне(чакшире), неко војничку блузу, а нема одговарајући број чакшира, па ципела и тако редом. Након седам дана речено нам је да одемо на пошту и предамо наша одијела или како је већ у чему стигао на мобилизацијски позив. Ми смо се упутили ка пошти на Цапрагу, али она је била затворена. Замолили смо неког сељака у близини поште да оставимо одијела у штали, па да сутрадан дођемо и предамо то на пошту, обзиром да смо смјештени по шатроима, гдје је већ увелико падала киша. Овај нам је дозволио, тако да смо оставили код њега својих 12. одијела, за које ће се касније испоставити да смо у ствари без њих и остали. 

У пролазу, поред једне куће, при повратку назад на наше мобилизацијско мјесто, чули смо некакву музику преко радија, а онда и оглас Анте Павилића, који каже: Браћо Хрвати борите се против српских паса, скидајте јарам који нам је наметнуо краљ и српска господа. Нападајте њихову војску. Затим, како ће он и Хитлер донијети Хрватима слободу! Онда се чула музика, па поново исти Павелићев оглас. Изашла је на прозор куће нека баба и ми онако окупљени практично испод прозора, кажемо јој: Баба угаси то. Не смијеш то пуштати...! Међутим, баба се издера на нас ријечима: Марш пси и слуге краљевске, ово је мој радио, а ви ћете платити за све. 

Вратили смо се назад у наше шаторе, а онда је кренула падати јака киша, па сусњежица и ми смо морали изаћи из шатора и практично цијелу ноћ ходати, јер су се шатори натопили водом. Сутрадан ујутро нас премјесте у неко село поред, нешто као Помазебук и смјестимо се под некаве настрешнице прекривене растићима и ту смо ваљда требали преноћити. Али, у току дана стиже наређење да кренемо у Цапраг, гдје су нас, кад је већ падао мрак утоварили у неке вагоне. При томе се чула некаква колона код моста и узвици - Живио Павелић! Наша војска их је дочекала, запуцала на њих и убијено је неколико усташа. Одмах сутрадан усташе су за одмазду напале на гарнизон и убиле команданта гарнизона Зарију и неког Аћима, за шта смо ми сазнали, када смо возом стигли у Суњу. Речено је да идемо на мађарску границу, али цијелу ноћ су нас возом возали, да би нас вратили назад у Суњу. Ту нам нареде излазак из воза, који је одмах кренуо за Загреб, а с њим и наше наоружање. Било је јасно да је на дјелу издаја, па смо тај наш цијели пук одлучили се да кренемо пјешице пругом према Босни. Још у међувремену је у Суњу стигао воз из Бихаћа са Дрварчанима, као допуна 55. пуку Војске, али су и они кренули пругом за нама ка Босни. 

У пролазу народ непријатељски настојен према нама, ширио је пропаганду, како стижу Нијемци и да ће нас тући из Сиска и слично, да нас пожурују у одласку што даље, од њих. Када смо стигли до станице Волиње, ту су нас зауставили и официри са наредили да сачекамо воз, те да са њим кренемо даље. Кад је воз стигао, неки наши официри су отишли до брда, са лијеве стране станице гдје су била складишта бензина и нафте и то потпалили, а затим наредили возовођи да што прије кренемо са станице. Ватра је ригнула низ брдо и све се претворилу у огромну буктињу. Ми смо се тада већ нашли на мосту Врбовско, па смо могли видјети да је ватра доспјела и до половине Уне. Одмах након преласка моста, наши официри су поново зауставили воз, а онда минирали мост , који је одлетио у ваздух и распао се. 

На уласку у жељ. станицу Бос. Нови, сачекали су нас официри краљевске војске неки Поповић и Сенић. Заустављали су војску и говорили: Станите браћо, не идите, идемо у Бањалуку. Тамо ћемо се организовати и борити за нашу земљу...! Моји Радићани, изузев двојице су то послушали, те нас пошаљу у вагоне и подијеле нам некаквих стотину хљебова. На путу ка Приједору, наш воз је нападан на више мјеста и то у Сводној, па у Брезичанима и у близини Горње Драготиње. Воз се зауставио у Приједору на станици, и при изласку из воза наишао је један њемачки авион, изнад Приједора, те се војска сва разбјежала на све стране даље од станице Приједор. Ја сам са неколико нас Радићана, одјурио до оближњег гробља и ту смо полегли између споменика да би нас из њемачког авиона могли теже примјетити. Ту у близини станице авион је истресао бомбе и запалио три куће, али нико од нас није ни рањен. На нашу срећу, одједном се навуче некаква магла, тако да су авиони одустали од трагања за нама и осталом војском по Приједору. 

Када смо изашли из гробља и вратили се назад до станице, видимо да нема никога ни од војске ни од официра. Закључисмо да од наше борбе нема ништа, него да кренемо својим кућама, јер је постало више него јасно да се наша војска распала. Ми Радићани и још неки други из тог краја, кренемо ка ријеци Сани, пређемо исту и заноћимо у с. Ружани. Обиђемо рудник Љубија и осванемо добро се сјећам, тај дан је био католички ускрс. Ту су нас на путу заустављали неки људи - сељаци, да останемо код њих, али ми смо сви жељели само да се домогнемо наших села и Грмеча. Ту смо чули и ускрно весеље, пјесме и повике: Живио Павелић!, што нас је посебно чинило љутим и бијесним, јер ето, кренули смо у рат, али све се то распало и разбјежало, почев од наше команде па даље. Отишли смо на фронт, а нико није имао ни метка у пушци, нити у фишеклијама. Па, још како наилазимо - пролазимо на нас се гледа са претњом и презиром. Заиста, ужасан осјећај и огорчење, јер изгубисмо слободу, без испаљеног метка одбране. Али, ето ипак има, како то кажу, среће у несрећи. Одмах тај дан, по доласку у Велики Радић, сазнао сам да се догодило нешто што нам је касније спасило наше главе, а такође и бројни српски народ од усташких злочина.

Наиме, претходног дана је преко Бихаћа, из Госпића стигла војна комора из тог гарнизона са свим могућим војним реквизитима и материјалом, а коју је један њемачки авион ,,Штука" напао у центру села и растурио. Било је ту око 300. кола, коњских и воловских натоварених са свим и свачим. Почевши од оружја, муниције, одјеће, обуће, шаторских крила, бурад са горивом, која се нису запалила, разни инжињеријски алати, па чак и санитетски и апотекарски материјал. Када сам, негдје око пола ноћи стигао кући, не знајући за то што се десело (ради опрезности, заобишао сам цесту и центар Радића), изненадио сам се видјевши пред кућом неколико запрежних кола, а прозори на кући, застрти завјесама. Ипак закључујем да у кући има више особа. Покуцам на врата, мајка изађе и сва уплашена, загрли ме и упита: Сине драги, откуд ти, како си смио побјећи из војске?! Заплакао сам и јецајући кажем: Нисам мајко побјегао, него се сва војска распала. Да су била бар још двојица самном и да смо имали оружје, борио би се до погибије...! Затим је дошла моја жена, загрлили смо се и она ми рече, да су у кући војници, из војне коморе, које су официри напустили, па су замолили да коначе у нашој кући. Мати ми потстави вечеру, а онда ми један од војника неки Милета, из с. Горјевац исприча шта су и како преживјели, код тог напада њемачког авиона на њихову војну комору, те ми препоручи да би било добро да се током ноћи организујемо и покупимо што можемо више из те растурене коморе. Одмах сам послао жену, код мог брата стричевића Миле Глишића, па смо нас двојица током ноћи довезли из те колоне, код Борика, 7. карабина, сандуке са муницијом и свашта шта се могло повести, а преостало што народ није покупио. Са тим оружјем и муницијом смо се дигли на устанак и борбу против НДХ и звјерстава усташа и Нијемаца према нашем српском народу. 

Сљедећи наставак: Пристизање избјеглица у В. Радић и прихват истих по кућама

Текст приредио и уступио: Боро Глишић, син Милана Глишића