„Ideja je došla sasvim slučajno. Jedan moj mali, odnosno sada već veliki drugar, je prije neke dvije godine gostovao na televiziji i bio je samo u čarapicama, kao što obično bebe i budu. Onda sam se ja šalila kako će ići bos na televiziju, i tako samo poželjela da mu napravim cipelice“, priča Dubravka za Frontal.

Nakon što je napravila prve cipelice i time oduševila i sebe ali i svoju okolinu, Dubravka je shvatila da je to nešto u čemu zaista uživa, i kako kaže "tako je sve krenulo". Kao što je ideja o hobiju nastala slučajno, tako se slučajno nametnulo i ime "Isolina".

„Moja djevojčica se zove Alisa, a kad je bila mala pošto nije znala da kaže Alisa govorila je Iša, pa je sebi tepala Isolina. Odmah mi je to bilo simpatično da po njoj dobije ime koje opet nije njeno lično ime, a kasnije sam saznala i da je to i lično portugalsko ime“, objašnjava Dubravka.

Dubravka je po zanimanju psiholog, a veza između njene profesije i hobija je upravo ljubav prema bebama.

„Ja sam po zanimanju psiholog i nema neke direktne veze sa ovim hobijem, ali negdje zaista jako mnogo radim sa bebama, trudnicama, budućim roditeljima, u udruženju gdje radim kao psiholog, tako da pravljenje cipelica zadovoljava neki moj kreativni potencijal a opet je vezan za bebe i moju ljubav za njih.“

Dubravkin kreativni potencijal u koji je uloženo mnogo ljubavi i inspiracije, prepoznali su mnogi i to ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i šire. Pa tako neke od ovih cipelica krase bebina stopala u Kanadi, Meksiku, Hamburgu i mnogim drugim gradovima.

„Reakcije su zaista pozitivne i kada vidim da ljudi poklanjaju cipele dragim ljudima, nekako znam da radim pravu stvar“, priča Dubravka dodajući da je jednom radila istraživanje na internetu na temu šta ljudi misle o nehodajućim cipelicama gdje joj je u sjećanju ostao jedan komentar: „Bože, kakva glupost, kome to treba?!“ „Mene je taj komentar zaista pogodio, mimo svih onih stotinu komentara koji su bili pozitivni. I onda razmišljam, realno bebe mogu bez toga, ali zašto da budu bez cipelica“, priča Dubravka.

Isolina cipelice su napravljene isključivo od prirodne kože, jer kako Dubravka ističe najvažnije je da bebe budu u kontaktu sa prirodnim materijalima. Kada su u pitanju cipelice za zimu, njih postavlja prirodnom vunom. Proces počinje krojenjem, zatim postavljanjem pa šivenjem.

„Prije svega su mi potrebne mjere bebinih stopala. Najviše uživam kada radim neki novi model, neku novu kožu, neku novu kombinaciju“, kaže Dubravka.

Ono što je karakteristično za Isolinu jeste da se radi samo određen broj nekog modela od određene kože, te mogu biti personalizovane a sve to po želji kupaca. 

„Ne sviđa mi se ideja da radim serijsku proizvodnju, da sve bebe imaju iste cipele. Svaka beba je posebna na neki svoj način i zato bih voljela da budu posebne i drugačije, pa se trudim da to i održim.“

Kad ima volje, ima i načina

Najveću podršku pruža joj suprug, a Dubravka ne krije i mogućnost da proširi svoj posao, s obzirom da je zainteresovanost za cipelice velika.

„Nekako mi se ideja da bi ovo mogao da postane i nekakav posao prosto nameće, s obzirom da se ljudima zaista dopadaju cipelice. Ali, vidjećemo da li će vrijeme i situacija u državi to da dozvole, s obzirom da je ovo za sada samo hobi“, kaže Dubravka.

Ona poručuje da kada ima volje ima i načina, i da je na kraju divno kada stvorite nešto svojim rukama.

„Nikada prije ovog nisam sjela za šivaću mašinu, ali meni je to bilo jako interesantno i željela sam da to nučim. Vježbala sam, a bacila sam i jako puno materijala dok nisam naučila da šijem. Divan je osjećaj kad uspiješ da savladaš nešto novo, da naučiš nešto novo, dakle da stvoriš nešto svojim rukama“, kaže Dubravka.

Pozitivna i vedra, Dubravka nam priča da nikada nije razmišljala da ode iz svoje zemlje jer je kako kaže našla svoje zadovoljstvo u građanskom aktivizmu gdje nastoji da doprinese i da nešto promijeni.

„Ovo je naša zemlja i zaista mislim da nije rješenje otići odavde. Trebamo nešto pokušati napraviti i popraviti, jer mislim da nije nigdje ljepše nego ovdje.“

Autor: Danka Savić