Dok se širom sveta raspredaju priče o provlačenju, sreći na penal ruletu, nekada i nepristojnim proslavama trijumfa, dok Madridisti, u svetlu odlaska Kristijana Ronalda iz kluba veličaju Luku Modrića i proglašavaju ga novim osvajačem Zlatne lopte, a Kulersi, odnosno Barselonisti "viču" da je Ivan Rakitić najpotcenjeniji vrhunski fudbaler u ovom trenutku, pažnju srpskih i hrvatskih medija masovno privlači još jedan čovek – Danijel Subašić. 

Čuvar mreže nacionalnog tima i Monaka blista od samog početka turnira u Rusiji, a protiv Danske u osmini i Rusije u četvrtfinalu, na naplatu su stigli sve one kritike upućene u ranijoj fazi karijere. 

Momak rođen pre skoro 34 godine u zadru jedan je od heroja komšijske nacije i čovek koji ne želi da napusti teren čak ni kada oseti oštar bol u zadnjoj loži, kao što je to bio slučaj u susretu sa Rusijom. 

Pažnja koju privlače ‘Vatreni’ nije mogla da skrene sa Subašićevog lika jer je baš pre tih skoro 34 godine rođen u Zadru, u "mešovitoj" hrvatskoj porodici – otac Jovo je bio pravoslavac iz Zagrada kod Benkovca, dok je majka Boja katolkinja.

Baš zbog toga nije mogla da bude izbegnuta priča da Danijel nije "njihov", već "naš" – određeni srpski mediji pisali su kako je Srbin, hrvatski im brže bolje odgovorali i konstatovali maliciozne tonove koji nemaju veze sa istinom, pa je kolega Jurica Pavičić sa sajta "jutarnji.hr", baš povodom toga napisao tekst pod nazivom "A što da nije znao braniti?". 

Juričić se osvrnuo baš na jedan od najtežih perioda u istoriji odnosa na Balkanu, navodeći da su glave padale jer su odlučivali oni koji su "tačno znali ko je ko" i da je novi nacionalni heroj živeo baš u tom vremenu. 

"Ovonedeljni hrvatski nacionalni junak – Danijel Subašić – rastao je u vremenima kada se taj i takav svet stvarao. Golman hrvatske fudbalske reprezentacije imao je šest godini kada je taj svet prevladao. Imao je sedam godina kada su oni koji su ‘tačno znali ko je ko’ u njegovoj zgradi u Zadu, tokom jedne noći, porazbijali desetine srpskih lokala i dućana, zato što su ‘tačno znali’ da su srpski. U tom vremenu, u toj zemlji i u tom gradu odrastao je hrvatski nacionalni junak kao jedan od onih za koje se eto, ‘nije moglo znati’, ali se ipak ‘znalo ko je ko’. Odrastao kao dete pravoslavca iz Zagrada kod Benkovca, koji se, da stvari budu čistije, zvao Jovo. Ali odrastao je i od majke katolkinje koja, da stvari budu zamršenije, nosi ime koje može i ne mora biti ‘naše’ – Boja", počeo je Pavičić. 

U tekstu koji je naišao na brojne i oprečne reakcije osvrnuo se na vreme kada je Danijel stasao u fudbalera, kada ga je u, kako kaže, "menadžersko ropstvo uveo zadarski klon Zdravka Mamića, član HDZ i klupski šef i mafijaš Reno Sinovčić i zbog kojeg je morao da pobegne u Zagreb, kao i da su mu toliko "brojali krvna zrnca" da je tast pretio rođenoj ćerki da će je ubiti jer se zabavlja sa momkom "jeretičke, trofazne krvi".

I sada, kada je prošao kroz sve što je morao da prođe, Pavičić je postavio jedno jasno pitanje – šta bi se desilo da Danijel Subašić nije znao da brani? I odgovor je bio jasan – život zadarskog Danijela, kako ga je označavao, bio bi drastično teži. 

"To je svet koji je čekao zadarskog Danijela. To je svet u kojem bi živeo da nije jedne sitnice koja je promenila sve. A ta ‘sitnica’ je da je – znao braniti. Zbog te ‘sitnice’ za Srbinovog sina su se otimali hadezeovski, kriminalni menadžer. Zbog te ‘sitnice’ je dospeo prvo na ‘Poljud’, pa u Monako. Zbog te ‘potankosti’ dospeo je u reprezentaciju gde je niz godine delio svlačionicu sa ustašoidnim zemljakom iz Pridrage Džoom Šimunićem. Zbog te ‘sitnice’ je dospeo na gol nacionalne vrste. Zbog te ‘sitnice’ je u nedelju u Nižnjem Novgodorodu odbranio Dancima tri penala. Zbog te ‘sitnice’ je ove nedelje postao nacionalni heroj". 

A onda se, kako navodi Pavičić, dogodio "perverzni medijski obrt" i sve ono nadjačavanje srpskih i hrvatskih medija, samo zato što je čovek poznat golman. Osvrćući se na dvostruke i višestruke aršine u medijskoj percepciji i "svojatanju", napomenuo je da se ovim pitanjem niko ne bi bavio da stasiti Danijel Subašić ne zna da igra fudbal, već da je završio neku školu ili zanat i ostao anonimni Zadranin u ranim tridesetim.

"I sve je to lepo. Osim što tu postoji jedan problem. Problem je što te iste vrednosti hrvatska javnost, politika i građani ne primenjuju na sve ‘Jovine sinove’. Te im vrednosti najednom postanu mile tek onda kad Srbin zna da brani, kad dobije Nobela ili izmisli naizmeničnu struju. Nisam siguran da bi i tada anonimna hrvatska gomila primenjivala isti kriterijum koji primenjuje sada. Nisam siguran da bi i za tog Subašića vredelo da se kaže da se ‘ne može znati ko je ko’ i da to u Hrvatskoj nije važno. Nisam siguran da bi taj drugi Subašić izbegao da mu u ‘staklenoj noći’ ‘91. ne smrskaju dućan". 

Za kraj je poentirao rečju… 

"Stoga, svako ko želi klicati ‘ovom’ Jovinom sinu, prvo treba razmisliti – šta bih mislio o njemu da nije golman, nego vodoinstalater ili službenik? I, da li bi se tada držao toga da ‘nije važno ko je ko’? Ili bi, da se na glavu okrene, Danijel za nas bio ‘tek’ – Srbin?", zaključuje u tekstu Pavičić. 

I, što je najgore, da postoji sličan primer "koji nije znao braniti" sa ove strane Drine što bi rekao, tekst bi bio jednako adekvatan.

Izvor: b92/jutarnji