Još od 1945. godine, dok se još nisu obrisali tragovi nemačkih đonova sa beogradske kaldrme - nakon što su inertno, zbog ideologije, ugašeni beogradski fudbalski dragulji BSK i Jugoslavija, a najviši komunistički funkcioneri su učestvovali u formiranju Zvezde i Partizana, fudbal je pokazao svoju snagu.

Od početka se vodila borba koji klub će dovesti najbolje fudbalere. Partizan je, beležio je kasnije general Svetozar Vukmanović Tempo, jedan od osnivača tog kluba, bio u povlašćenom položaju, jer je imao mogućnost da fudbalerima ponudi posao u vojsci, pa i činove, i s te strane je posebno bio "primamljiv" za fudbalere koji su tokom rata nosili "neke druge uniforme", posebno one koji su igrali po Hrvatskoj u vreme NDH. Tako je u Partizan, pored ostalih, došao i Stjepan Bobek, najveći fudbalski dar koji je glavni grad Srbije mogao da dobije kao ratnu odštetu, čovek koji je sjedinio beogradski fudbal i umetnost.

Prvi veći sukobi između partizanovaca i zvezdaša (u vlasti) za povod su imali upravo borbu za igrače. Partizan, predvođen pre svega generalom Tempom koji je prve tri-četiri godine od osnivanja kluba, za njega davao sve - srce, znoj, suze i armijske resurse - pokrenuo je vojnu mašineriju da se u klub dovede Rajko Mitić, najbolji fudbaler Crvene zvezde, Beograda, Srbije, a verovatno i Jugoslavije. Nasuprot Bobeku, koji je spojio igru i umetnost, Rajko Mitić je bio nosilac izvorne lepote beogradskog loptanja, šmeka koji je davala samo beogradska kaldrma i u koji se petnaestak godina ranije, u Montevideu, zaljubila cela Južna Amerika.

Kao dete predratnog BSK-a, on je bio vertikala koja je davala legitimitet novom beogradskom fudbalu, koji se igrao u nekim drugim dresovima, sa nekim novim simbolima i imenima. I on je imao pomalo ideološkog putera na glavi, jer je igrao za BSK i tokom godina okupacije, ali kao ni u slučaju Bobeka, Glazera, Brozovića ili virtuoza Zlatka Čajkovskog, tako se ni beogradskim klincima nije previše zameralo što su igrali fudbal u Nedićevoj Srbiji.

Dva simbola naša dva najveća kluba i beogradskog loptanja - ko je video Mitićev dribling ili Bobekovo rolanje zna zašto je to tako - jedan je igrao u Pavelićevoj Hrvatskoj, drugi u Nedićevoj Srbiji, ali generalima to nimalo nije bilo bitno. To možda govori koliko je Srbima fudbal oduvek bio važan, više od igre - i koliko je ušao u krv nacije.

Fudbal je, dakle, po njegovim rečima "bogomdan" Srbima. Ali zašto nam je fudbal onda u očajnom stanju? Otkud toliko razočaranja - u vertikali razočaranja koja na svetskim prvenstvima ide od Nemačke 1974, preko Španije 1982, pa ponovo do Nemačke 2006 - otkud toliko mračnih ljudi u fudbalu, sa kojima nijedan "pošten navijač" ne bi poželeo da popije kafu? Na kraju, otkud toliko poraza?

Nefudbalske igrarije ljudi koji vode fudbal, takođe imaju svoju tradiciju, i ujedno su taj element koji pokazuje da je fudbal neodvojiv od naroda.

U godinama posle rata, ilustracije radi, Partizan je želeo Rajka Mitića u svojim redovima. Mitića je "pozvalo" u Političku upravu Generalštaba JNA, gde su mu saopštena očekivanja vojske - da pređe u Partizan. A Mitiću se nije mililo da pređe u Partizan. Zavoleo je već Crvenu zvezdu, kao što je voleo BSK. I više od pola Beograda je već zavolelo Zvezdu kao što je volelo BSK.

I otišao je Mitić kod Vladimira Dedijera, u to vreme još jakog Zvezdinog patrona. Dedijer, tako je sam pisao kasnije, odmah je pozvao generala Tempa, koji je držao poziciju načelnika Političke uprave Generalštaba.

"Kada on na mene osu vatru kako ja ne znam da Partizan treba da bude najbolji tim Evrope, da najbolji igrači moraju da budu u njemu, da to nije samo njegova želja, nego postavljeni politički zadatak", piše Dedijer.

I onda je zvezdaš odgovorio partizanovcu:

"More, Tempo, nije fudbal petogodišnji plan ili bitka na Sutjesci, nego je to zabava. Ljudi se tu potpuno iracionalno opredeljuju za ovaj ili onaj tim. Tu je mnogo emocije... Slušaj, Tempo, ti si od treće godine već čitao 'Kapital', a ja sam se rodio blizu fudbalskog igrališta. Ako Mitić pređe silom iz Zvezde u Partizan, napraviće se pravo političko pitanje... Narod to neće razumeti."

Rajko Mitić je ostao u Zvezdi, ali Jovan Jezerkić nije. Prešao je u Partizan, što je iznerviralo Zvezdine navijače. Na prvom sledećem derbiju sa tribina se moglo čuti: "Ua, Partizan; ua, partizani!" Što je u to vreme bio veliki politički skandal zbog čega se moralo na sastanak kod Tita. Na tom sastanku najglasniji partizanovac je ponovo bio Tempo, a najglasniji zvezdaš predsednik srpske vlade Blagoje Nešković.

Tempo mu je sasuo: "Ti si protiv Armije!", a Nešković mu je uzvratio: "A ti si protiv narodne vlasti." I tako je, od jedne svađe, nastao mit da je Partizan vojni, a Zvezda narodni klub. Toliko je rukovodstvo zapenilo da je u svađu morao da se umeša Kardelj, Slovenac koji u ovom sukobu "nit luk jeo, nit luk mirisao", koji je predložio da se "članovima rukovodstva zabrani odlazak na utakmice". Ali, avaj. Fudbal je to, a ne petogodišnji plan. Tempo je posle pisao kako se tome usprotivio čak i Boris Kidrič, koji je tog dana prvi put bio na igralištu. Tempo je zabeležio da se tada jedino nije oglašavao Aleksandar Ranković. Mada, priča se da je i Ranković - krovna sila u Srbiji u to vreme - znao da se javi ako Partizan izgubi i upravi kluba saspe u brk štošta o taktici i značaju Partizana.

Cinici će reći i da se ta mantra, po kojoj najmoćnijeg čoveka u državi obuzme jed - i da to u telefonskim pozivima upravi ne pokušava da sakrije - zbog loših igara voljenog kluba, prečesto javlja i u naše doba.

Tek, fudbal i Srbi su, od kada je Hugo Buli doneo prvu loptu u Beograd, ostvarili neraskidivu vezu, koja prkosi svim društveno-političkim promenama, a "Novozelanđani", mladi fudbaleri koji su postali svetski prvaci, su prošle godine probudili nadu da, dugoročno, mogu da se prevaziđu sve anomalije koje različiti režimi u fudbal unesu. Sve što je došlo posle, ukazuje da ta nada nije baš osnovana.

Često se može čuti teza o vezi kreiranja moćnih fudbalskih ekipa i novca. U svetu globalizacije, u kojoj je fudbal postao biznis, samo velika ulaganja daju velike profite. Ali ima i onih koji veličinu fudbala vide upravo u tome što ima snage da prkosi tim biznis zakonima.

Pokojni Velibor Vasović, čuveni Vaske, kapiten velikog Ajaksa, čovek koji je igrao tri finala Kupa šampiona, krajem devedesetih je govorio:

"Fudbal je profesija sirotinje. Kada bi bio profesija standarda, onda bi Amerika poslednjih trideset godina bila prvak sveta. A svetski prvaci su najsiromašnije zemlje - Brazil, gde ljudi uglavnom nemaju hleba da jedu, Argentina, Urugvaj... Italija je, na primer, bila svetski prvak kada je imala 40 promena vlada."

Već je odavno fraza - ali potvrđena milion puta - da je fudbal neodvojiv od društva, da je on verna slika stanja u zemlji. Šta onda srpski fudbal govori o ovoj zemlji, a šta zemlja o njemu?

Izvor: nedeljnik