Nakovo – poslednje parče tvrde, memljive pogače na dnu šarene pletene torbe. Grudva soli isceđena iz kamena koja život znači. Nakovo – jedini preostali dukat što skriven sjaji duboko u nama koji ga volimo.

Postoji neumirući, večan, neuništivi mit o Nakovu, prema kome nema tog kontinenta ili te države na zemaljskoj kugli (sem valjda Francuske Gvajane) u kojoj jedan Nakovčanin na ulici, benzinskoj pumpi, aerodromu, u toaletu, sumraku, mraku... slučajno nije sreo drugog. Nikada u to nisam verovao. Nikada, sve do te sudbonosne večeri...

U restoran „Jugo in” u Čikagu u kome  radim ulazi grupa ljudi različitih godišta. Na čelu „vođa puta”, stariji gospodin.

Na sasvim solidnom srpskom jeziku sa lalinskim naglaskom kaže mi da je na večeru izveo svoju porodicu. Pitam ga odakle je.

– Ja sam banatski Švaba iz jedno malo selo – odgovara, a mene naglo preplavljuje neobuzdano, divlje uzbuđenje.

Obuzet sam nekakvim čudesnim, nepogrešivim predosećanjem, a srce hoće da iskoči iz grudi.

– Iz Nakova – pitam zapanjen i u čudu, ali ipak unapred sluteći odgovor: – Da, iz Nakova – potpuno zatečen, razrogačenih očiju sporo odgovara.

– A kako vi to znadete?

– Kako ne bih znao, zemljače. Eh, kako ne bih znao!

Znači, istina je!

Nije to samo mit, prazne priče koja se raspredaju za kafanskim stolovima u sumornim jesenjim večerima kada se gvozdeni okovi teške i vlažne panonske magle, gušće od duvanskog dima, spuste kao neprozirna mokra tuga. Danima, iz jutra u jutro, iz sumraka u sumrak, obavijajući i zarobljavajući selo u svoj neprobojni olovnosivi posmrtni metalni kovčeg.

Konačno sam i ja negde daleko u belom svetu naleteo na svog Nakovčanina.

Nemac je imao 17 godina kada su ga početkom 1944. godine, povlačeći se prema severu, pokupile i mobilizovale jedinice Vermahta. Zarobljen je u Austriji, a pošto više nigde nije imao kuću ubrzo će se otisnuti ka Novom svetu i zauvek u njemu ostati. Nikad više nije video svoj rodni dom.

Nakovo, Nakodorf, nemačko selo pre Drugog svetskog rata kojim je 1898. prošla pruga, pedeset godina posle one u Pešti i u kome je 1902. godine izgrađen manastir sa šestorazrednom ženskom osnovnom školom. Nakovo, mesto u kome je 1906. godine uvedena električna ulična rasveta i koje je 1911. imalo gotovo 3.000 stanovnika.

Nakovo između dva rata

Nakovo, naseobina kroz koju je pre više od 400 godina od Budima do Temišvara prolazio carski drum.

Nakovo kroz koje je hodila vojska Mehmed-paše Sokolovića, našeg Sokolovića, ali njihovog sokola.

Nakovo – u čijoj blizini se prema predanju ali i prema određenim materijalnim dokazima u davna vremena nalazilo sedište hunskog vođe Atile, Biča Božjeg, odakle će on na čelu svojih hordi voditi danas nama tako romantične, slavom ovenčane, nedodirljive u svojoj svetoj pravednosti, uzvišene u svom božanskom herojstvu, blistave pohode na Rimsko carstvo.

Nakovo u kome romantika „Orijent ekspresa” više ne stanuje.

Nakovo – kroz koje već odavno ne tutnje vozovi ka Pešti i Beču. Ne tutnje nigde.

Nakovo – razred sa dva đaka prvaka. Nakovo koje uskoro neće imati osnovnu školu. Nakovo, bezvodna, žedna vojvođanska pustara gde rode, ta divna bela stvorenja, ne stoje više uspravno na svom tronu.

Nakovo - granični prelaz i lokalna prodavnica u selu

Nakovo – pusta zemlja, nerotkinja u čijoj bolesnožutoj utrobi od gline usahlo seme samo trune, odavno više ne klija.

Nakovo – stara, bescvetna, uvela, gola pustinja. Užarenim suncem oslepljena bez sprženih očiju. Svojih zeleno-plavo-braon-crnih oaza.

Nakovo – carstvo korova, hrčaka i mravinjaka. Crnica, blagorodna zemlja svežih humki, dobra mati hladnih i mrtvih kolevki.

Moje Nakovo – što, grob po grob, noć po noć, polako tone u tminu...

Nakovo – poslednje parče tvrde, memljive pogače na dnu šarene, pletene torbe. Grudva soli isceđena iz kamena koja život znači. Poslednja kap hladne izvorske vode na vrelim suvim usnama.

Nakovo – jedini preostali dukat što skriven sjaji duboko u nama koji ga volimo.

Naš talisman i naše raskršće.

Nakovo – što na Hristov krst liči. Zla kob, omča oko vrata, naše raspeće.

Nakovo koje će jedne zlokobne crne noći, bez zvezda, nestati u bezdanu, u ždrelu zaborava – zajedno sa svima nama.

Za sve one koji ga nose u srcu.

Izvor: Politika

Stevan Stupar, Čikago, SAD