Ni moji preci, ni seljaci moga zavičaja

izdajnici nisu bili.

Stizali su na vreme gde pravda čeka,

gde je domovina zvala;

pa i ja znam vrednost

žrtava i ideala;

ali žao mi je,

žao mi je čoveka.

Žao mi je čoveka;

ali ako sloboda

i na život moje braće čeka,

ako treba braniti istinu neku,

spokojni budite;

neću im reći

da sa bojnog polja uteknu.

Nastanu li opet dani

da ropstvo zapreti našoj grudi,

da zemlja životom moradne da se brani,

neću ni ja nikom svome reći

da kukavički napusti metu,

ali ne treba niko da se čudi

ako zaplačem

kao sve žene i majke na svetu.

Teško je videti da s lomi mlado granje,

i na zveri iz pećina

da se podižu hajke;

teško je čuti nad oborenim gnezdom

i pisak ptice majke;

a kako mi žao ne bi bilo

nečijeg poginulog sina.

Radujem se i kad stado na miru pase,

i kad vetri duvaju

kuda im je volja,

kad pesmu polja

slobodno šumi trava meka;

pa kako ne bih razumela žrtve

da se sloboda spase;

ali žao mi je,

žao mi je čoveka.

(Politika, 6. januar 1940. godine)