Prošlo je tačno 17 godina otkako se život Dragoljuba Milanovića pretvorio u pakao. Te noći 23. aprila 1999. godine avioni NATO pakta srušili su bombama deo zgrade Radio televizije Srbije u centru Beograda i usmrtili 16 ljudi koji su se zatekli na svojim radnim mestima. Tragedija 16 porodica i lična drama tadašnjeg direktora RTS-a od tog trenutka idu ruku pod ruku.

Milanović je linčovan 5. oktobra 2000. na trotoaru ispred iste zgrade, kao direktor tada ozloglašene državne televizije, a zatim je još nekoliko godina trajao medijski i psihički linč njega i njegove porodice. Odležao je deset godina u požarevačkom zatvoru kao odgovoran što su njegovi zaposleni izginuli radeći svoj posao, a u ekskluzivnom intervjuu za Ekspres govori o tome zašto smatra da apsolutno nije kriv, kako je uspeo da izdrži sve, zašto ne razgovara s Dačićem i bivšim kolegama iz SPS-a, kao i o odnosu sa Slobodanom Miloševićem, atentatu na Đinđića i pozadini brojnih krupnih događaja iz tog vremena.

Kako nosite breme toga da ste osuđeni i progašeni krivim za smrt 16 ljudi, kolega?

Ne znam koliko ću na pravi način uspeti to da objasnim. Meni to što sam osuđen nije toliko teško palo koliko bi čovek sa strane mogao da zaključi. A znate zašto? Ja znam da nisam kriv i to je jedna stvar. Međutim, ne i najvažnija. Najvažnija stvar je to što je te noći život izgubilo 16 mojih kolega, od toga polovina mladih. Meni je to najveća kazna. To i to što ja nisam stradao a da su oni ostali živi. To je moja rana s kojom ću da umrem. Tu nema leka. Ostaje mi samo da palim sveće i da se molim.

Izašli ste s robije pre skoro četiri godine, kakav je danas vaš odnos sa porodicama žrtava?

Ispričaću vam samo jedan detalj kako se manipuliše porodicama. Kad sam bio pri kraju robije, vidim na TV-u da se u međunarodnom pres-centru održava tribina za i protiv NATO-a. Vidim Žanku Stojanović, majku stradalog Nebojše. Bio je dobar momak, dobar radnik… Njoj daju reč i ona kaže da bi njen sin bio srećan da Srbija uđe u NATO pakt. To je srpska tragedija.

Osuđeni ste pod optužbom da niste izvršili naredbu o izmeštanju zaposlenih iz zgrade RTS-a u vreme agresije, da ste ih svesno žrtvovali?

Vidite, u neposrednoj blizini zgrade RTS-a nalaze se dečje pozorište, crkva Svetog Marka, gimnazija. To je jedina tačka u Beogradu na koju ni najgnusniji neprijatelj ne bi smeo da udari.

Bilo je planirano da Vučić te noći govori s krova RTS, odnosno da se direktno uključi u emisiju Larija Kinga na CNN

Ali na sudu se tvrdilo da je postojala odluka Savezne vlade o izmeštanju zaposlenih?

To jednostavno nije istina, to je opet zamena teza. Pa predstavnik Saveznog ministarstva za odbranu, neki Pajčin, svedočio je i rekao da je, što se tiče vojske, televizija učinila sve što je trebalo da učini. Jedna tačka te odluke je bila za medije, a druga za neka državna preduzeća. Postojala je recimo odluka za fabriku „Zastava“, pa nije iseljena. Bombardovali su i njih, poginulo je jedno ili dvoje. Ali NATO nije zanimala „Zastava“, njih je zanimala televizija, simbol otpora i njihov najveći protivnik. Nisu oni imali većeg protivnika od RTS-a. Interesantno je i to da sud nije dozvolio Momiru Bulatoviću da svedoči, iako je on jedini po zakonu mogao da tumači tu odluku, jedini je on bio kompetentan.

Da li je RTS bio legitimna vojna meta?

Nije, niti ikad može biti vojni cilj. Ali objasniću vam gde se namerno obrću stvari. Kažu da je NATO govorio da je RTS legitiman cilj. Jesu, i oni su svakog dana rušili naša postrojenja pod izgovorom da je to centar komunikacije, kako se time služi vojska. Ali i dan pre bombardovanja onaj nesrećni Vajt je pitao Solanu hoće li biti bombardovano sedište RTS-a i ovaj mu je rekao da neće. Jedna je stvar sedište televizije gde su novinari, gde se pravi program, a druga postrojenja.

A šta je sa naredbom 37?

U toj famoznoj naredbi 37 predviđa se izmeštanje televizije iz Takovske i Aberdareve. Ali ona je nepotpisana, ja je nisam potpisao. Izvadili su je iz kompjutera, da li su je kasnije štampali ja to ne znam, a sud je to uvažio na osnovu svedočenja mog pomoćnika, direktora za odbranu. Ja sam njemu dao ovlašćenja da izdaje naredbe u toku ratnog stanja. Što će reći da se ja nisam aktivno bavio tim delom jer ja sam imao druga posla, kako da spasavam televiziju, kako da obaveštavam javnost, gde da šaljem ljude… Taj sektor poverio sam svom pomoćniku kome je to bio jedini posao. On je na suđenju tvrdio da je tu naredbu nosio u svojoj torbi od 23. aprila 1999. do 5. oktobra 2000. kad mu je izgorela u paljenju televizije.

Da li je na vas vršen pritisak da kažete da je Slobodan Milošević tražio da svesno žrtvujete zaposlene?

Očekivali su da ću da se slomim, razne metode su primenjivali ne bi li rekao ono što su oni želeli da čuju – da mi je nešto takvo naredio Slobodan Milošević. Činili su sve da se to dogodi, naravno. Dovodili su ko zna koga da svedoči, ali niko nije mogao ništa da kaže protiv mene. Jedino tačno je da su vojni vrh i Milošević u mene imali, nema smisla da kažem neograničeno poverenje, ali puno poverenje. Znali su da ja radim svoj posao najbolje što mogu i da ću glavu da dam ako moram.

Vratimo se na noć 23. aprila 1999.

Ostao sam na televiziji do jedan sat iza ponoći, možda i do jedan i deset ili dvadeset. Ostao bih duže da mi nije došao jedan prijatelj, pozvao me na piće… Čekali smo saopštenje o sastanku Miloševića sa Černomirdinom u Moskvi. Stiglo je posle ponoći, Miloš Marković je bio urednik emisije, a dežurni urednik, ili urednik dnevnika, bila je Angelina Vučić, majka Aleksandra Vučića. Miloš mi je doneo saopštenje, pročitali smo ga, rekao sam mu da ga sredi. Odgledao sam emisiju i izašao.

Gledam Žanku Stojanović, majku stradalog Nebojše iz RTS, dobrog momka koga su ubile NATO bombe, pre neku godinu uzima reč na nekom skupu “za i protiv” i kaže da bi njen sin bio srećan da Srbija uđe u NATO pakt. To je srpska tragedija

Vučić je u to vreme trebalo da gostuje?

Ja to nisam odmah znao, ali trebalo je. To su urednici dogavarali sa njim, bilo je planirano da govori s krova zgrade, odnosno da se direktno uključi u emisiju Larija Kinga na CNN.

Kako ste saznali da je zgrada bombardovana?

Samo što sam ušao u stan, zazvoni je telefon i jedan prijatelj mi kaže da su pogodili televiziju. Tog trenutka sam se vratio, tamo sam zatekao već razne ljude. Tu je pored ostalih bio i Arkan, došao je i Aleksandar Vučić…

Sad kad se setite te noći, koje su vam prve asocijacije?

Bio sam traumatizovan, nešto pamtim, nešto ne. Kad sam video da ispod onih ruševina pokušavaju da izvuku tela, šta imam da pričam… Pribrao sam se relativno brzo, već u šest ujutro, ili je bilo devet. Emitovali smo vesti uz pomoć Studija B, to pošteno Dragan Kojadinović i kaže. To je jedini istaknutiji novinar koji je govorio i pisao pošteno. Nikako da ga sretnem i da mu stegnem ruku.

Kad su krenule prve optužbe da ste krivi?

Već posle dva dana. Dobio sam rukom pisano pismo od majke Žanke Stojanović. Ali u onoj mojoj muci bacio sam ga, nisam mogao da podnesem da to čuvam. Ona me je već tu optužila da sam kriv. Drugi put je moj generalni sekretar Dušan Jakovljević otišao da stupi u kontakt s roditeljima poginulih u kamenoj sali Radio Beograda, da vide šta će da rade. Odmah su ga napali, počeli mene da optužuju. Hteli su da biju udovicu stradalog Jontića jer nije htela da im se pridruži. Pakao je počeo…

*Sledeće godine 5. oktobra ste linčovani. Da li je napad bio spontan ili organizovan?

Organizovali su nešto, ali nisu očekivali da sam ja tu, u televiziji. Mislili su da sam pobegao, kao što je pobegao Čukić iz „Novosti“, kao što je pobegao Hadži Struja. Nisam bežao pred bombama, pa gde da pobegnem pred Srbima, bože sačuvaj. I da znate, nikad nisam imao obezbeđenje, samo vozača jer sam radio po ceo dan. Ovo Vučić što priča koliko radi, ja sam sigurno radio više od njega. A znate zašto? On ponešto može da odradi iz kuće, a ja ne, ja sam sve morao da odgledam, da vidim.

Ko vas je sve tukao?

Izašao sam sam na ulicu, neko je viknuo: „Milanoviću pičko ili ološu“, ne sećam se. „Smeš da izađeš“, tako nešto je rekao, i tad je krenulo, njih nekoliko ćelavaca mi prilazi i počinju da me biju, a jedna mlada fotoreporterka sve to sa neviđenom strašću fotografiše. Kamere nisam video, ne znam ko je to snimao. Jedan momak nizak, mlad, počeo je da ih rasteruje. Ne znam koliko su me tukli, bilo je strašno, ali video sam na snimku da sam pokušavao da zaštitim glavu.

U Zabeli sam se družio s Radetom Markovićem, on je mučenik održavao fekalnu pumpu. To je pumpa za govna

Kako ste preživeli taj napad?

Ono što znam jeste da su me taj momak i njegov otac onako krvavog odveli u neku sirotinjsku kuću, udžericu koja je bila uz televiziju. Hteli su da mi obriju brkove, da me ne prepoznaju. I oni su se plašili da ne izgube glavu. Prebacili su me u ordinaciju „Anlave“, mislim u Strahinjića bana. Nisu smeli u Urgentni centar. Kad su me malo sredili, doveli su me kući. Ćerka kad me je videla počela je da plače. Nisam znao gde mi je žena Ljilja, ona je bila urednica na RTS-u. Ćerka je stalno pitala gde je mama. Srećom, pojavila se posle jedno pola sata, jadna, maskirana nekom kapom. I ona je dobila udarac...

Da li danas znate ko vas je zapravo tukao? Da li su vas tukli zbog načina na koji ste rukovodili RTS-om ili zbog optužbi da ste svesno žrtvovali ljude u bombardovanju?

Za te koji su to radili bombardovanje nije značilo ništa. Ja znam ko me je tukao, posle sam ih upoznao. Upoznao sam se sa Dušanom Spasojevićem u zatvoru jer nas je isti komandir vodio na advokatske posete.

Ono kad mu je Čedomir Jovanović dolazio u posetu?

Čeda mu nije bio jednom u poseti, već 60 puta. Gotovo svaki dan.

Šta vam je Spasojević rekao?

Molio me kad izađemo da dođem do njega, da mi priča šta je sve radio tog 5. oktobra, koji mi je greh naneo i šta je sve uradio za te koji me sada hapse. Rekao je da će se osvetiti. Posebno Đinđiću. Sa Čedom je bio bolji. Čedi je davao pare i pola kilograma kokaina svake nedelje. Deo za njega lično, a deo za dilovanje.

To vam je Dušan rekao?

Dušan lično! Čeda mu je ćerku doveo na rođendan u zatvor, znam jer je tad rođendan Miri Marković i mojoj ćerki, u julu. Na rođendan mu je doveo ženu, ćerku i doneo tortu.

Kad ste uhapšeni?

Uhapšen sam 13. februara, odmah nakon što je Đinđić postao premijer. Prvi sam uhapšen od bivšeg režima, imao sam tu čast. I pre Miloševića, čak i pre Radeta Markovića.

Šiptar mi je u zatvoru pričao kako je Čedi davao pare i pola kilograma kokaina svake nedelje. Deo za njega lično, a deo za dilovanje.

Pritvor vam je ukidan?

Izašao sam iz pritvora oktobra 2001, ali su me vratili juna 2002. zbog uznemirenja javnosti, uticaja na svedoke… Milošević je bio već u zatvoru, a 28. juna je poslat u Hag. Bili smo u isto vreme u Centralnom zatvoru ali se nismo videli, ni pričali, iako nas je samo zid delio. Nisu nam dali. On mi se iz Haga javljao da ja preuzmem partiju. Ja se smejem, „kako, predsedniče, da preuzmem partiju kad idem u aps“. On mi kaže: “„Ma kakav aps, to će Vrhovni sud da poništi, pa ima još poštenih Srba.“ Tako smo završili razgovor.

Dovođeni ste u vezu sa „zemunskim klanom“, da su vam oni pomogli da se sakrijete u „Sablji“. Kada ste ponovo uhapšeni?

Znali su, naravno, da sam posećivao Dušana Spasojevića, on me je još u zatvoru molio da dođem da mi priča. To je njima smetalo pa su pakovali moju vezu sa „zemuncima“. Sve mi je Dušan ispričao i ja sam znao šta će da se desi. Oni su hteli da ubiju Zorana. Lično mislim da su ga ubili ovi što su osuđeni, ali ne sami, verovatno je još neko pucao i verovatno u dogovoru s Englezima. Ne pitajte me otkud znam, to znam sigurno.

Kako ste izdržali 10 godina robije u Zabeli?

Brzo sam shvatio šta mi je činiti. Nema razmišljanja o budućnosti, nema sutra. Samo da taj dan preživiš kao čovek. Godina prođe, dan nikad, dobro je to ukačio onaj glumac Laušević.

Jedno vreme bili ste poluslobodnjak?

Dugo sam bio u najtežem sedmom paviljonu, više od dve godine, i vremenom sam postao poluslobodnjak. Nekoliko puta sam došao kući, ali kad su žuti došli na vlast posle tri dana su to ukinuli.

Jeste li bili u samici?

Nisam, uvek je morao da bude neko sa mnom, bar jedan u koga imaju poverenja, koji će da im prenese kako se ponašam, da li nešto pričam…

S kim ste se družili u zatvoru?

S Radetom Markovićem, on je mučenik održavao fekalnu pumpu. To je pumpa za govna. Tu je bio dok ga ponovo nisu optužili za Ćuruviju i vratili u sedmi paviljon. Viđao sam Kertesa, a sa Miloradom Bracanovićem sreo sam se dva ili tri puta u bolnici.

Jesu li vam pomagali partijski drugovi? Ko vas je od njih izdao?

Vidite, dok je Slobodan Milošević bio na slobodi, dok su se malo plašili njega, dolazili su na suđenje nekoliko puta Žarko Obradović i Aleksandar Antić. I to je bilo to, to je bio partijski zadatak. Jednom ili dva puta mi je došao i Mrka, ali ne po zadatku. Mrkonjić je bio moj prijatelj, došao je jer je hteo. Posle više nije.

Dačić kad vidi moju ženu izljubi je, kaže joj „zovi Ljiljo“. Onda ona jadna zove milion puta, ali džaba. Neće ni da se javi.

A Dačić?

Ma kakvi. Moja žena odlazila je na te partijske skupove da se bori za mene, deset godina je to radila. Ona je moja heroina. Dačić kad je vidi izljubi je, kaže joj „zovi Ljiljo“. Onda ona jadna zove milion puta, ali džaba. Neće ni da se javi.

Jesu bar finansijski pomagali?

Samo Mrkonjić, u nekoliko navrata.

Jeste li danas u kontaktu sa ljudima iz SPS-a?

Ne, shvatio sam da nisam njihovo društvo, njima je preča estrada. Ali kad pitate, da vam kažem kakva je to partija danas. Kad je u Tadićevo vreme Ivica Dačić bio zamenik premijera, a kasnije ministar policije, on nije hteo da izda Mariji Milošević ispis iz državljanstva. Ona je osoba koja ne postoji, nema dokumenta, nema pasoš. Kad je trebalo da sklope koaliciju sa demokratama, kad im je trebala podrška, išli su kod Mire u Moskvu Ivica i Mrkonjić i obećali joj ukidanje poternice, da će nju i Marka da vrate u zemlju, da će povući otpužnicu, da će Mariji dati ispisnicu. Sve su joj obećali i sve su slagali.

Čujete li se sa Mirom Marković?

Videli smo se u februaru u Moskvi.

Kako živi?

Jako skromno, povučeno, nigde se ne pojavljuje. Sedi i piše.

Vaše prijateljstvo s Miloševićem nikad nije narušeno?

Ja sam bio direktor televizije samo zato što Slobodan nije dozvoljavao da to bude neko drugi. Mene su godinama smenjivali od SPO-a do JUL-a. Pokojni Zoran Todorović Kundak mi je priznao da je on nekoliko godina svim silama pokušavao da me smeni… Sloba to nije dozvolio jer je znao koliko radim, za razliku od drugih. Na kraju mi je priznao da on zna sve, ali da ne može da smeni neke ljude. U toj fazi je sada Vučić, bojim se. Zna on bolje nego ja šta mu sve rade Nemci, šta traže Englezi, Amerikanci. Angela Merkel mu traži da podiže spomenik folksdojčerima u Vojvodini.

Kako je porodica to preživela?

-To bolje da pitate Ljilju. U početku je bilo nekakve ušteđevine, ipak nisam pao s Marsa. Radio sam u moćnim kućama, u „Politici ekspres“ više od 15 godina, bio glavni urednik, primao platu od tri, četiri hiljade dolara. Pisao feljtone, knjige, živeo sam dobro. Ali to se brzo istopilo. Posle smo spali na prosjački štap i da nije bilo pomoći prijatelja ko zna šta bismo dočekali, da li bismo bili živi.

Da li ih je neko maltretirao?

Jeste, mada moja deca nerado pričaju o tome. Najteže je prolazila moja ćerka, em najmlađa, em žensko. Ko zna šta je ona sve doživljavala, nema smisla da vam pričam sve što znam. Organizovanog progona, ne mogu da grešim dušu, koliko znam nije bilo. Jedino što nije bilo nikakve pomoći. Crkni-crkni.

Nikad više niste ušli na RTS?

Ne. Jedino u Košutnjak jedanput, kad me sudija vodila zbog nekih papira.

Napadale su vas i kolege novinari?

I dalje mi rade o glavi, prave hajku. To je njima zadatak, rade po instrukcijama, dopisuju se na čelnicima NATO-a. Kad bi vam pokazao prepisku Verana Matića s njima, da vidite koji je to agent i šta on radi.

Rekli ste za Radeta Markovića da je mučenik?

Kad je Rade Marković došao za šefa DB-a njega tamo niko nije prihvatio jer sve je bila struktura Jovice Stanišića. Stanišić je najveće zlo u Srbiji ikad rođeno, ili jedno od najvećih. Rade nije mogao, nije smeo da pokuša da menja bilo šta u službi, bio je strano telo. Lično mi je rekao, kad je u pitanju Ibarska, da je mogao sam nešto tu da učini, da iznese neke indicije, ali da nije ništa učinio jer je branio vlast. I to jeste prikrivanje, za to je mogao da odgovara, čak i za pomaganje.

Šta hoćete da kažete?

Hoću da kažem da je sve to proisteklo iz jedne nedvosmislene želje stranih službi u sprezi za domaćim protivnicima Miloševića da ocrne vlast jer je Sloba napravio životnu grešku kad je raspisao izbore pre vremena. Oni su shvatili da je to šansa o kojoj nisu ni sanjali. I krenuli su da ubijaju njegove protivnike, Stambolića, Draškovića.

Na osnovu čega to tvrdite?

Pa koja ozbiljna tajna policija ide da ubije nekog i tamo ostavi tako jasne dokaze, teretnjak nasred puta, svoje registracije, svoje ljude koje ćeš pohvatati da govore svašta…

Ali nekoliko ljudi iz JSO-a priznalo je učešće u zločinu na Ibarskoj?

Legija je izvršio pritisak na te ljude da to pričaju. I izigrani su, eno ih i dalje robijaju. To je Legija i priznao. Sad ga je Jovica Stanišić, sa ne znam kim još, ubedio da on kaže nešto o ubistvu Ćuruvije, pa mu država neće uzeti kuću.

Kuća mu je ipak oduzeta?

Naravno, oni su ga opet izradili, ali sad Rade Marković odgovara. Milošević nije imao šanse da dobije izbore kad mu ubiješ Stambolića, ljude oko Vuka Draškovića. To je režija stranih službi i njihovih saradnika unutar zemlje, a Legiju je u to uvukao Jovica Stanišić, koji je bio smrtni neprijatelj Slobodana Miloševića.

Pre nego što ga je Sloba smenio, Stanišić je hteo da bude šef države. Tu oko Jovice su bili Brana, Vučela…

Kako to?

I pre nego što ga je Sloba smenio Stanišić je hteo da bude šef države, a od jednog trenutka zaista je krenuo da bude gospodar Srbije.

Kako se to manifestovalo?

Manifestovalo se udruživanjem u partiji, u pokušaju smene Miloševića. Tu oko Jovice su bili Brana Crnčević, Milorad Vučelić… jedna jaka skupina ljudi. Krenuli su na Slobu 1995, pre Dejtona, tad je bio napadnut sa svih strana. Vrlo ozbiljno i 1997. i 1998. godine. Možda je Badža iz tih razloga i likvidiran, da se Jovica oslobodi njega. Svi ozbiljni ljudi upućeni u taj slučaj smatraju da je Jovića Stanišić organizovao Badžino ubistvo. U Kundakovo nije direktno umešan.

Zašto?

Zato što je Kundak, koliko je bio nadobudan, hteo sve, pa je pokušao da uzme i šverc cigareta. Crnogorci su ga zbog toga likvidirali.

A ko je ubio ministra odbrane SRJ Pavla Bulatovića?

Isto njegovi Crnogorci. On je bio najpametniji crnogorski političar, iako je bio pijanac. Odan Srbiji, bio je Srbin. Da se on pitao, Momir Bulatović bi na onoj prvoj sednici smenio Đukanovića…

Sudilo vam se i za nezakonitu dodelu stanova kadrovima na RTS-u?

Delio sam, naravno da sam delio. Činio sam sve da mojim zaposlenima život bude podnošljiviji, da žive od svog posla.

Jeste li ponosni na to što ste davali stanove?

Vidite, ja u životu nikad nisam rekao da sam ponosan na nešto. Pre svega jer imam jedno stvarno teško patrijarhalno vaspitanje. Mene su otac i majka od malih nogu učili da je najteža stvar koju čovek sebi može da dozvoli da govori o sebi.

Koliko je stanova u pitanju?

Ukupno 170, što stanova, što kredita. Kome god sam mogao da pomognem, ja sam pomogao i pritom nisam oštetio državu.

Kome ste dali stan, a da je kasnije na neki način bio protiv vas?

Recimo, ženi ministra Slobodana Milosavljevića, Katarini, njoj sam dao stan. Dao sam stan sad velikom direktoru Radio Beograda Milivoju Mihajloviću. On je bio novinar na radiju u Prištini, a ja sam ga na zahtev političara iz svoje partije postavio za direktora Radio Prištine. Smenio sam svog druga Miodraga Vujovića i postavio njega. Moja partija, moja vlast, i kurti i murti je davala stanove.

Novinari danas mogu samo da sanjaju o tome da dobiju stan.

Da vas ne povredim, ali vi ste danas jedna najobičnija radna snaga svojih gazda. U socijalizmu je novinarstvo bilo ozbiljna stvar, da ocrniš čoveka bez ikakvih dokaza to je bilo nezamislivo… Gledam šta radi ovaj Vukašin Obradović iz NUNS-a. Ja sam ga zaposlio, bio je dečko koji obećava…

Kako ste videli rad RTS-a za vreme Aleksandra Tijanića?

Evo koliko sam ja bio loš direktor, a Tijanić je bio veliki. On je u Aleji velikana, neka spokojno počiva. Kad sam ja bio direktor imao sam blizu osam hiljada zaposlenih, tri studija i mesečni prihod od pretplate koji u najboljem mesecu nije prelazio milion maraka. Tijanić je kukao da će da zatvori televiziju jer, bože moj, ima prihod samo 80 miliona evra godišnje, tri i po hiljade zaposlenih i dva studija. Ali, treba da pričate da ste genije, da ste najbolji, da napišete u oproštajnoj knjizi da ste kukavica, da ste sve radili u životu jer ste kukavica. I onda dođe Ljilja Smajlović iz UNS-a i dodeli Tijaniću nagradu za hrabrost. Pazite, za hrabrost.

Izvor: ekspres.net