Nacija koja je svetu podarila najrafinisanije mozgove potvrđuje zabrinjavajuću atrofiju njenog političkog i obvaštajnog establišmenta i sposobnosti da ispravno interpretira globalna kretanja i događaje. 

Lekcije iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka u Moskvi nisu naučene jer se Rusija ponovo našla u vrtlogu ekonomske krize proizvedene niskim cenama energenata, ratnim avanturama i negativnom okruženju. Sovjetski Savez je naftnu krizu, ratnu avanturu u Afganistanu i Reganov blef “Rata Zvezde” platio svojim raspadom, Jeljcinova Rusija je ponižena u Čečeniji, degradirana na međunarodnoj sceni i samo zahvaljujući strahu Zapada od nekontrolisanog raspada zemlje, sa neizvesnim ishodom, je sačuvana od bankrota.

Putinova Ruska federacija se nalazi u veoma sličnoj situaciji: cena nafte je pala na 30 dolara po barelu, i gas košta tri puta manje nego pre dve godine, EU i SAD su uvele ekonomske sankcije zbog sukoba u istočnoj Ukrajini a ruska vojska je ušla u sirijski ratni lavirint i nema rešenje za izlazak iz ukrajinske nejednačine. Niske cene energenata i ekonomske sankcije EU i SAD demonstrirale su da je Rusija vrlo malo uradila prethodnih decenija na unapređenju svoje privrede, modernizaciji industrije, infrastrukture, reformi tržišta radne snage, strukturalnih reformi.

Inflacija, prazni rafovi u prodavnicama, cvetanje šverca, kao u sovjetskoj eri su zlokobni “deja vu” za ruske građane. Nažalost, ruski predsednik Putin je pokazao sve slabosti koje su se verifikovale i prethodnih decenija i vekova, bez obzira da li se radi o carskoj ili komunističkoj Rusiji. Endemska korupcija i privredna elita koja je sa velikom pohlepom uzurpirala prirodna bogatstva i stavila ruku na uvoz luksuzne robe i opšte potrošnje, pokazujući da nema ni volje ni znanja da pokrene bilo kakvu proizvodnju u Rusiji koja bi mogla da stvori dodatnu vrednost i zavrti virtuozni krug od koga bi svi imali koristi. U Rusiji se privredna inicijativa sublimira kroz krilaticu jednog srpskog biznismena“ruskog tipa” koja glasi:”Dognam, prodam”.

Takođe, dok ekonomska i finansijska elita u SAD, i na Zapadu uopšte, pokazuje patriotizam kroz plaćanje poreza, investicije u razvoj, stvaranje dodatne vrednosti, filantropiju, ruski bogataši su patriote samo na rečima. Iz Rusije, kao krvopije, isisiavaju bogatstvo koje ulažu u basnoslovno skupe nekretnine u Njujorku, Londonu, Alpima, Azurnoj obali i rasipaju novac za njihove perverzno-hedonističke prohteve ulažući malo ili nimalo u razvoj ruske privrede. Tokom šezdesetih godina prošlog veka, po sopstvenom priznanju Nikite Hruščova, Sovjetski Savez je u tehnološkom smislu zaostajao 20 godina za SAD, danas posle 50 godina, taj zaostatak je utrostručen.

Da je ispoštovao Ustav, odnosno da je napustio politiku kada mu je istekao drugi predsednički mandat 2008. godine, Vladimir Putin bi ušao u istoriju kao najuspešniji vladar Rusije za čijeg stolovanja se znalo samo za bolje. Koincidencija vrtoglavog rasta cena energenata i sirovina doprinosile su da ruska ekonomija i bruto nacionalni proizvod(BNP) rastu u “kineskom ritmu” tokom prva dva predsednička mandata bivšeg agenta KGB-a.

Putin je tada znao da se uzdrži od ishitrenih reakcija u Gruziji i Ukrajini, kada su tamošnji režimi promenjeni uz obilatu formalnu i neformalnu pomoć Vašingtona. Vreme je dalo za pravo Putinu jer su američki igrači Mihail Sakašvili u Tbilisiju, Viktor Juščenko i Julija Timošenko u Kijevu bili nesposobni, gramzivi i jednako, ako ne i više, korumpirani od njihovih protivnika. Putin je ubedio i svoje partnere u Berlinu i Parizu da ne daju pozivnicu Ukrajini i Gruziji za članstvo u NATO na samitu Severnoatlantsko saveza u Bukureštu u proleće 2008. godine. Realizovao je i strateški gasovod “Severni tok” koji je spojio Rusiju direktno sa Nemačkom. U Ukrajini su se 2010. godini vratile proruske snage na vlast a u Gruziji je poražena stranka Sakašvilija na parlamentrnim izborima 2012. godine. Rusija je dobila organizaciju zimske Olimpijade u Sočiju i Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. godine.

U istom periodu, odnosi Moskve sa Ankarom, kao i sa pojedinim evropskim državama, poput Mađarske, su se poboljšavali iz godine u godinu. Rusija je postala važan faktor u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini. Veze sa Nemačkom su postajale sve kapilarnije i sve čvršće, Moskva je počela da se vraća na afrički kontinent i na Srednji i Bliski istok. Putin i njegov šef diplomatije Sergej Lavrov odigrali su važnu ulogu u Siriji ubedivši Bašara el Asada da preda hemijsko naoružanje i tako ukloni glavni motiv za intervenciju zapadnih sila protiv njegovog režima.

Sve u svemu, ruski brod je išao punim jedrima napred u momentu kada se Putin vratio u predsedničku fotelju 2012. godine. Međutim, to je početak kraja medenog meseca Vladimira Putina sa srećnom političkom zvezdom i berićetnog perioda Rusije. Putinu i njegovim savetnicima trebalo je da bude signal za uzbunu insistiranje Mita Romnija na predsedničkim izborima 2012. da je Rusija glavni rival SAD. Obama je tada sarkastično odgovarao republikanskom takmacu da su osamdesete godine prethodnog veka odavno prošle.

Politički azil Edvardu Snoudenu, mešanje u američke poslove u Siriji, približavanje Ankari i Tajipu Erdoganu i sve razgranatiji odnosi sa Nemačkom, dali su presudnu “municiju” vrlo brojnoj armiji rusofobičnih snaga u američkom Kongresu, Stejt departmentu i obaveštajnim službama da krenu u oživljavanje starog i nikad prežaljenog neprijatelja koji njima daje smisao postojanja: Rusiju. Izbor za početak organizovane akcije pada na Ukrajinu, odnosno na svesrdnu pomoć Poljskoj i Litvaniji koje su zdušnno radile i finansirale pobunu protiv režima korumpiranog autokrate Viktora Janukoviča. Nije slučajno da su “ukrajinski zadatak” dobili zajedno Viktorija Nuland iz Stejt departmenta i Džon Brenan iz CIA.

Paralelno, Vašington želi da razbije savenzištvo Nemačke sa Rusijom, da spreči produbljlivanje odnosa i stvaranje savezništva između Erdogana i Putina i da satera Rusiju u njene granice, oživljavajući priču o ulasku bivših sovjetskih republika u NATO, pre svega Ukrajine i Gruzije. Putin umesto da povlači promišljene i inteligentne poteze otkriva se kao ruska verzija Slobodana Miloševića, dajući za pravo Strobu Talbotu koji ga je tako definisao još odavno. Izgleda neverovatno naivno način na koji je Putin upao u američku zamku. Vašington je mogao da diže ulog u pritiscima na Rusiju jer između dve zemlje gotovo da ne postoje ekonomski ili finansijski odnosi dok Putin pravi veliki previd, pokazujući da nije dobro naučio lekcije iz istorije. Saveznici Vašingtona u EU, uprkos šteti koju trpe, uvode ekonomske sankcije Rusiji, opcija na koju u Moskvi očigledno nisu računali ili verovali.

Rusima kojima su puna usta kako neće dozvoliti da ih ponovo prevari neki novi Napoleon ili Hitler, s kojima su sklapali saveze, pre nego što su podmuklo napadnuti jer su verovali u datu reč, i ovoga puta su izigrani, baš kao što je austrougarski car Franc Jozef ostavio na cedilu carsku Rusiju u Krimskom ratu iako mu je Aleksandar II spasao presto 1848. godine, ili kada se Bizmark “zahvalio” ruskoj carevini na neutralnosti u francusko-pruskom ratu, koji je omogućio stvaranje Drugog rajha, sprečavajući Rusiju da realizuje svoje interese na Balkanu na Berlinskom kongresu 1878. godine na štetu Turske.

Putinu i njegovim saradnicima bi bilo korisnije da su bolje proučavali Aleksandra III nego što rade na rehabilitaciji Staljina, najsvirepijeg monstruma uz Adolfa Hitlera kojeg je upoznala istorija. Od kako je Petar Veliki odlučio da usidri Rusiju na evropskom kontinentu konstruišući Sankt Petersburg na obalama Baltičkog mora pitanje koje se ciklički vraća je koliko Rusija ima saveznika i na koga može da računa u realizaciji svojih geopolitičkih ciljeva. Ironijom sudbine, jedini ruski car koji je poštedeo Rusiju ratova, i po kojem se zove jedan od najlepših mostova na Seni u Parizu, pomenuti Aleksandar III, skovao je odgovor na to pitanje: Rusija ima samo dva verna saveznika, svoju vojsku i flotu.

Poučen iskustvom svojih predaka koji su iz evropskih ratova po pravilu izlazili “kratkih” rukava, ili ako primenimo aršine pokojnog Dobrice Ćosića, Rusi su dobijali u ratu a gubili u miru, Aleksandar III se nije dao uvući u ratove ni sa Velikom Britanijom oko centralne Azije, ni sa Turskom oko Bugarske, niti je nasedao na provokacije Drugog nemačkog rajha a ni Austro-Ugarske monarhije. Aleksandar III, ili Mirotvorac kako ga pojedini oslovljavaju, svojom odlukom da posle Napoleonove izdaje njegovog dede Aleksandra I i invazije na Rusiju, obnovi nekadašnje savezništvo sa Francuskom i izađe iz Trojnog carskog pakta sa nemačkim carom Vilhelmom I i austrougarskim imperatorom Franc- Jozefom, udario je temelje za savezništvo u Prvom svetskom ratu protiv sila osvovine. U znak tog obnovljenog rusko-francuskog prijateljstva je i napravljen most Aleksandra III u Parizu.

Nažalost po Ruse, Putin nema kvalitete Aleksansdra III i Rusija svakim danom daje sve više sliku o sebi upravo onakvu kakvu bi želeli spin doktori u Vašingtonu i Langliju. Autoritarni režim, agresivna spoljna i vojna politika, uobraženost velike sile a pri tom krije od same sebe da mora da uvozi sve, od automobila do frižidera, i pored svih resursa koje ima na raspolganju. Amerikanci sa Ukrajinom i Sirijom realizuju nekoliko ciljeva. Rusija je izložena velikim troškovima za finansiranje vojnih kampanja u Donbasu i Siriji i remeti odnose sa dva strateška partnera, Nemačkom i Turskom, štaviše sa Ankarom su na ivici prekida odnosa. Kao da u Kremlju sedi najveći saveznik Vašingtona a ne neko ko bi trebalo da radi u interesu Rusije, a ne u korist SAD.

Ili, bolje rečeno, u interesu moćnog američkog vojno-industrijskog lobija. Izgubiti Ukrajinu zbog Krima koji je ionako de fakto bio ruski, saveznike u Evropi zbog Donbasa, ili pokvariti odnose sa Ankarom zbog Bašara el Asada je prilično loša računica Putina i njegovih savetnika. Sa ovakvom Putinovom Rusijom, rusofobični kongresmeni i establišment u Vašingtonu neće imati problema da odobre nova sredstva za finansiranje nove proizvodnje oružja i vojne tehnike. Istovremeno, Putinovi potezi pokrivaju greške američke spoljne politike i daju priliku Stejt dipartmentu da ispegla sijaset nekorektnosti prema saveznicima, počev od prisluškivanja i špijuniranja visokih zvaničnika poput Merkelove i Olanda.

Dobri poznavaoci prilika u Moskvi smatraju da je u Kremlju zavladala struja moćne vojne obaveštajne službe GRU zajedno sa tzv. silovikima, odnosno visokim oficirima ruske vojske. Oni su iskoristili fijasko FSB, bivšeg KGB, u Ukrajini. FSB je kao svoj vrhunski uspeh s pravom smatrao dolazak na vlast Viktora Janukoviča u Kijevu 2010. godine i pobedu proruskih snaga na izborima, čime je tada učvrstio uticaj u Kremlju, ali je revolucija na Evromajdanu redimenzionirala i stavila u defanzivu FSB, pred sve moćnijim i uticajnijim GRU-om, tim pre što je u međuvremenu Rusija ušla na sirijsko ratište a sukob u Donbasu je zaleđen. 

Zaokret u politici Putina se tumači upravo tim uticajem mada, istini za volju, ne postoji saglasnost da li Putin upravlja GRU-om i “silovikima” ili je on u njihovoj šaci. Bivši američki diplomata Džordž Frost Kenan, autor čuvenog “Dugog telegrama” i studije “Izvori sovjetskog ponašanja” na kojima se u dobroj meri temeljila tzv. doktrina obuzdavanja SSSR bio je dovoljno lucidan i u svojoj 94. godini da 1998. upozori svoje naslednike u Stejt departmentu na opasnost širenja NATO na istok, posle odluke američkog Senata.

“Verujem da će Rusi postepeno reagovati sve negativnije i da će širenje NATO iz osnova promeniti njihovu politiku koja će postajati sve neprijateljskija i otvoriti prostor za tvrdu struju u Moskvi. Mislim da je to tragična greška koju je napravio Senat koji nije ni kompetentan ni zainteresovan za spoljnu politiku”, nije izostavio da izravna zaostale račune sa američkim Senatom Kenan koji je 1963. godine iz protesta podneo ostavku ne mesto ambasadora u SFRJ pošto je Kongres ukino Jugoslaviji status najpovlašćenije nacije uprkos njegovom protivljenju.

Kenanovo upozorenje, nije kako bi to moglo da se pomisli, uskogrudo fokusirano samo na američke interese već je mnogo šire i u sebi obuhvata negativne posledice po sve aktere, pogotovo Evropu i samu Rusiju i njene susede. Vrlo je naivno verovati u, kako pokušava ruska formalna i neformalna diplomatija da plasira, kreiranje novog bipolarizma.

Odnosno, stvaranje tzv. Proširenog Zapada( Sjedinjene Države, EU, Australija) i Velike Evroazije( Rusija i Kina). Savezništvo između Kine i Rusije u bloku protiv SAD je sanak pusti moskovitskih demagoga i populista. Za razliku od Rusije koja i pre sankcija gotovo da nije imala nikakve ekonomsko-finansijske odnose sa SAD, Kina je vezana duplom pupčanom vrpcom sa Vašingtonom i EU. Nije slučajno da je u najvažnijoj američkoj geopolitičkoj reviji “Foreign Affaires” koju izdaje Savet za inostrane odnose( de fakto kreator američke spoljne politike) zamenik kineskog ministra spoljnih poslova Fu Đing u autorskom tekstu doslovce napisao:” Kina nema nikakav interes da pravi formalni savez sa Rusijom, a kamoli da pravi anti-američki ili anti-zapadni blok bilo kog tipa”.

Postoji jedna dodirna tačka u percepciji Ruske federacije u očima administracije američkog predsednika Baraka Obama i Kremlja: veličina Rusije. Razlika je u tome što u Moskvi veruju da bikontinentalnost njihove otadžbine im daje za pravo da se smatraju, u najmanju ruku, regionalnom silom u planetarnim okvirima dok u Vašingtonu “veličinu Rusije” tumače kao “too big to fall”, odnosno prevelika da bi propala. Naime, Bela kuća, Stejt department i američke obaveštajne službe zdušno rade na redimenzioniranju i ocrnjivanju Ruske federacije, ali ne i na njenom uništenju jer su svesni da bi njen krah izazvao cunami sa nesagledivim posledicama za celo čovečanstvo. Svako ozbiljan shvata da na više od 20 hiljada kilometara kopnene granice vrebaju “mali i veliki” predatori, razni diktatori, teroristi, džihadisti i pre svega Kina.

U Obaminom okruženju postoje dve različite struje. Jedna bazira svoju strategiju na doktrini oca moderne Poljske Jozefa Pilsudskog nazvanoj “Prometej” a drugo na Trumanovoj i Ajzenhaureovoj politici, u prvim godinama Hladnog rata, obuzdavanju i limitiranja štete koju Moskva može da napravi izvan svojih granica. Pilsudskova doktrina se zasniva na korišćenju nacionalističkih i antiruskih osećanja neruskih naroda. Primenu te doktrine smo mogli da vidimo u svim zemljma bivšeg Varšavskog ugovora, kao i evropskim članicama nekadašnjeg SSSR, pribaltičkim republikama, Ukrajini, Gruziji, Moldaviji, i pokušaje u Jermeniji i Belorusije.

Kvalitativni pomak “Prometeja” se ogleda u paljenju baklje nacionalizma i među neruskim stanovništvom unutar Ruske federacije, posebno u Potkavkazju, Krimu i Tatarstanu koji je označen kao meki trbuh Rusije. Ruska federacija je zemlja u snažnom demografskom osipanju, koja već sada ima duplo manje stanovnika od Sjedinjenih Džava, sa tendencijom daljeg rasta razlike; nesposobna je da proizvede dobra koja bi bila konkurentna na svetskom tržištu (sa izuzetkom vojne industrija); kao i zemlje trećeg sveta i Rusija bazira svoj izvoz na primarnim sirovinama koje nije u stanju ni da eksploatiše bez zapadne tehnologije; bruto nacionalni proizvod (BNP) Ruske federacije gotovo je isti kao Kanade koja ima četiri puta manje stanovnika i gotovo je deset puta manji od američkog BNP-a; broj saveznika na koje može da računa Rusija se mogu izbrojati na dve ruke; iz Rusije i dalje odlaze najbolji i najpametniji Rusi, dok je “apeal” Rusije za inostranu inteligenciju gotovo ravan nuli i sveden na centralnoazijske zemlje, bivše članice SSSR i rusku dijasporu u nekadašnjim republikama Sovjetskog Saveza.

Argumenti rusofila koji ciljaju po pravilu na nuklearni arsenal, vojni potencijal, geografsko prostranstvo, diplomatiju bivaju pobijeni u par rečenica. I Pakistan ima nuklaerno naoružanje pa nije regionalna sila, Turska ima približno isti vojni potencijal u ljudstvu i tehnici, Kanada i Australija su zemlja sa velikim prostranstvima pa ih niko ne smatra supersilama ili regionalnim liderima. Zemlja koja živi od prodaja onoga što ne proizvodi, to jest od izvoza prirodnih bogatstava, ne može da se nametne kao lider ni na geopolitičkoj ni na geoekonomskoj mapi. A koliko je tzv. soft power Rusije nizak pokazuje i broj zemalja koje su priznale Abhaziju i Južnu Osetiju. Rezultat je još pogubniji ako se uporedi sa brojem priznanja koje je dobilo, primera radi, Kosovo. U diplomatiji mnogo više vredi ono što si postigao od onoga što si sprečio.  

Izvor: nedeljnik.rs