Donijeli ste premijeru Srbije na poklon S-300, postavili smo tekst o tome na sajt, uz naslov „Rogozin poklonio Vučiću S-300“: I mreža je eksplodirala. Nažalost, to je samo maketa… Kako Rusija može pomoći Srbiji da odgovori na činjenicu da je Hrvatska odlučila da kupi ili dobije od Amerike ofanzivno oružje?

— Mislim da postoje dva aspekta da se odgovori na to pitanje. Prvo, mi se naravno s poštovanjem odnosimo prema tome kako Srbija želi da osigura svoju bezbjednost. Moram da kažem da isporuka takvih sistema kao što su sistemi PVO ili protivraketne odbrane nije prijetnja za bilo koje zemlje. Mi se s poštovanjem odnosimo prema Hrvatskoj ili bilo kojoj drugoj zemlji balkanskog regiona i Evrope. Imamo jednak odnos prema njima. Mi razmatramo to pitanje na tehničkom planu, moramo da vidimo za šta je taj sistem koji se traži, za zaštitu od kakvih prijetnji. To je pitanje Beograda, Srbije. Naš zadatak je jedan: da učinimo tako da naši saveznici, zemlje koje poštujemo i s kojima smo istorijski povezani, ne osjećaju problem vlastite bezbjednosti.

Mogu da kažem samo jedno: zaista, da je takav ili sličan sistem Jugoslavija imala 1999. ne bi se desila takva tragedija kao što je neodgovorno bombardovanje zemlje uz primjenu preciznog razornog oružja. Srbi tada nisu imali čime da odgovore. Srpska armija je bila spremna da se bori, ali bila je spremna samo za borbu sa neprijateljem prethodne tehnološke generacije. Upravo zato se niko nije odlučio da sprovede kopnenu operaciju ni na Kosovu ni u nekom drugom dijelu Jugoslavije jer su znali da će se Srbi tući za svaku kuću. Izabrana je druga taktika, gađanje Jugoslavije, Srbije, preciznim oružjem. Srbi su mogli da odgovore samo starim sistemima i odgovorili su. Video sam u Vojnom muzeju u Beogradu ostatke nevidljivog aviona koji je, iako je bio stelt tehnologije, oboren starim moćnim sistemom sovjetske proizvodnje. Zato hoću da kažem da mi nikako ne bismo željeli da Hrvati ili neko drugi doživljava moguće isporuke oružja Srbiji kao nešto što je upereno protiv njih. Ne, to je za Srbiju, a ne protiv nekog.

Znači Srbija može da očekuje odbrambene sisteme — recimo S-300?

— Što se tiče toga kakav će to biti sistem, to zavisi od naših vojnika, Rusa i Srba koji treba da odrede šta odgovara finansijski, da ne bude skupo, da odgovara po efikasnosti primjene, da se njime lokalizuju neki rizici. Bitno je od kog oružja se treba braniti. Ako je riječ o oružju koje se pojavljuje u zemljama NATO u okolini Srbije, to takođe nameće mnoga pitanja. Zato što informacija da će susjedi Srbije dobiti udarno oružje ne izaziva optimizam. Jer Rusija govori o odbrambenim sredstvima, sistemima, jer se PVO ne može iskoristiti za napad, nego uvijek za zaštitu. To je sredstvo koje treba da neutrališe agresiju iz vazduha ali nije sredstvo za agresiju.

S druge strane, raketna sredstva, kopnena raketna postrojenja su naravno uvijek udarno oružje. To nije štit nego mač, i kada naše kolege iz Hrvatske pokušavaju da nabave udarno oružje, ili im neko to nameće, nameće se pitanje protiv koga. Protiv koga se u regionu nabavlja sistem sa radijusom dejstva 270-300 km. I zato mi razumijemo rizike i osjećaj nesigurnosti koji se pojavio kod srpskog rukovodstva i odnosimo se prema tome s poštovanjem. Ponavljam da je Rusija spremna da isporuči svo oružje koje nije zabranjeno za izvoz, ali naši stručnjaci treba da odrede šta je optimalno za Srbiju i šta bi finansijski Srbi mogli da priušte.

Ako sam Vas dobro razumjela, zasad još nije odlučeno koje će to oružje biti, ali Srbija može da računa da će Rusija stati iza nje i da niko više ne može ponoviti ono što nam se desilo prije 15 godina?

— Naravno, Rusija danas i ona iz 1999. nije ista: i predsjednik je drugi, i ljudi na vlasti su drugi, pa i naša Armija, vidite u Siriji naše Vazdušno-kosmičke snage pokazuju da je Rusija već prešla u drugu ligu.

U prvu ligu.

— U najvišu ligu. Do 2020. kada se ispuni naš program modernizacije oružja — a ispuniće se jer predsjednik Rusije se time bavi detaljno i svakodnevno i stalno razmatramo svaku nijansu realizacije tog programa. On odlično razumije da samo fizički jaka zemlja može biti nezavisna. Do 2020. imaćemo najsavremeniju vojsku u Evropi koja ima u sastavu oružje koje po kvalitetu prevazilazi američko. I to će nam omogućiti da budemo veoma sigurni, da se razvijamo i budemo bezbedni, i da svojim građanima i svojim saveznicima osiguramo bezbjednost. Vidite da smo sada uspeli da obavimo u vrlo kratko vreme veliko prebacivanje snaga u Siriju i time smo pokazali povećane mogućnosti Rusije. A sama činjenica postojanja jake Rusije zaustaviće bilo kog agresora. Kada sam bio momak, 1,90 visok — ja sam krupan čovek, kakvih ima mnogo u Srbiji — mirno sam išao po svom kraju vraćajući se noću kući i nikakvi huligani me nisu napadali.

Ni Vaše prijatelje?

— Niko me nije napadao, ne zato što sam se dobro tukao ili sam njih napadao, nego naprosto zato što će prisustvo krupnog momka umiriti bilo kakvog huligana. Tako je i ovdje: prisustvo jake vojne države-saveznika Srbije umiriće bilo kog agresora.

Konkretno, da li je dogovoreno nešto o remontu ruskih helikoptera u našim fabrikama?

— Što se tiče helikoptera, naša ponuda da se napravi servisni centar za helikoptere ne tiče se samo vojnih pitanja. Potrebni su razni helikopteri, uključujući i civilne. Mi bismo hteli da u Srbiji postoji međunarodni, ili barem regionalni servisni centar za popravku helikoptera ruske, sovjetske proizvodnje. Bez obzira kakvih, vojnih, civilnih. Nama se takođe obraćaju zemlje NATO-a da damo dozvolu za remont helikoptera koje oni imaju u sastavu svog naoružanja. Čak i Amerikanci imaju naše helikoptere. Sasvim nedavno prodali smo Sjedinjenim Državama dvadesetak helikoptera koje će oni potom isporučiti Avganistanu, jer avganistanski piloti kažu da ne postoji ništa bolje od ruske helikopterske tehnike, imajući u vidu njihove složene klimatske i borbene uslove. Zato mi želimo da u Srbiji bude servisni centar koji ne bi imao samo vojnu namjenu nego opštu, civilnu.

U ovom trenutku, Srbija je u stanju da remontuje mali broj letjelica. Da li je bilo govora o tome da Rusija finansijski pomogne širenje preduzeća, da obezbijedi neki kredit?

— Naši specijalisti su već bili u tom preduzeću. Da, ono nije veliko. Danas je malo, sutra je veliko. To, prije svega, zavisi od procjene obima proizvodnje. Ukoliko mi vidimo da Srbi mogu da rade remont i da servisiraju helikoptere koji se sada nalaze u rukama Poljske, Češke, Slovačke itd, to su veliki i ozbiljni obimi, tada to opravdava investiciju — stvaranje velikog, krupnog servisnog centra. Nećemo prejudicirati, sačekaćemo da vidimo šta kažu specijalisti, i tada će političari donijeti odluke.

Kusturica Vam je ponudio svoje „dvorište“ kao mjesto za vojnu bazu, a u Crnoj Gori mnogi su predlagali isto. U Srbiji mnogi žele da se baza Ministarstva za vanredne situacije u Nišu pretvori u vojnu bazu. Da li je moguće da se ruska vojna baza pojavi u Srbiji?

— To uopšte nije pitanje za nas, to je pitanje za Srbe — kako vi smatrate da je neophodno da osigurate, obezbijedite vašu bezbjednost.

Mnogi misle da je neophodno.

— Ako bude ozbiljan prijedlog, uslijediće i reakcija. Kusturicu veoma poštujem i poklonik sam njegovog stvaralaštva. Ali on je to rekao kao umjetnik. To je metafora njega kao umjetnika — to da je spreman da dâ svoj dom za razmještanje vojne baze. O čemu to govori? To govori o tome da je Srbima potrebna podrška Rusije, i mi to dobro razumijemo i sa poštovanjem se odnosimo prema tom osjećanju i ponašamo se u skladu sa njim, i ubuduće ćemo činiti sve kao pouzdan i veliki saveznik Srbije.

Ako se ne varam, Vi imate crnogorske korijene. Vaša istorijska domovina Crna Gora sada je odlučila da ide u NATO. Kako Vi na to gledate?

— Znate šta je za mene sada veoma važno — juče sam se sa tom molbom obratio ministru odbrane Srbije — negdje ovdje u Srbiji je sahranjen moj čukundeda i ja bih želio da nađem njegove korijene. Nažalost, ima mnogo napuštenih grobova ruskih oficira. Moj čukundeda je bio jedan od rukovodilaca Bijelog pokreta na jugu Rusije i dvadesete godine je sa ostatkom ruskog Bijelog pokreta otišao u emigraciju, došao je brodovima zajedno sa Vrangelom. Vrangel je sahranjen u Beogradu i danas je moja supruga bila tamo, u tom malom hramu… Ovdje je sahranjen i moj čukundeda Nikolaj Antonovič, ja bih želeo da nađem njegove korijene. Za mene je to važno. Ja sam zamolio srpske zvaničnike, i zamolio sam novinare i istoričare koji rade u Srbiji da mi pomognu da nađem tu grobnicu. Za mene je to sada veoma važno.

Vratimo se na NATO. Da li je Vama normalno da Crna Gora, koja je tako vezana za Rusiju, gotovo da se može reći da je ne bi bilo da nije Rusije, hoće sada u NATO i poručuje preko bilborda ruskom ambasadoru — „Odlazi, da te naše oči više ne vide“.

— Žao mi je zbog toga što se to dešava u Crnoj Gori. Oni će, naravno, zbog toga zažaliti. Ne mislim na narod, njih naravno niko ne pita, nije bilo nikakvog ispitivanja javnog mnjenja… O tome prosto donosi odluke mali broj ljudi, koji očigledno ne mogu da donose drugačije odluke zbog svoje angažovanosti, koji su lišeni mogućnosti da donose odluke u skladu sa voljom svog naroda. Crnogorci su jedan od dijelova, u širom smislu, srpskog svijeta, balkansko-slovenskog svijeta, i veoma mi je žao što je sada takva tendencija. Amerikanci su ostavili ovdje trag. Mi smo danas vidjeli srušena zdanja u Beogradu i drugim gradovima. Kako neko može da želi da stupi u organizaciju koja je sasvim nedavno bombardovala Jugoslaviju?! Crna Gora je bila deo Jugoslavije. Ja to ne razumijem, i nikada neću razumjeti. Ja mislim da će narod Crne Gore sam reći svoju riječ o tom pitanju.

Poznato Vam je da se vrši veliki pritisak na Srbiju kako bi takođe postala član tog Saveza, a nisu nepoznati ni planovi Sjedinjenih Država da cijeli Balkan bude u NATO-u do 2020. godine.

— To je velika glupost. Dajte da razmislimo: šta je NATO? Nema nikakvog NATO-a. To je samo atlantski klub gdje svi glasaju kako kaže Amerika. Više bezbjednosti on ne može nikome da obezbijedi. Članice NATO-a su zemlje koje imaju veoma komplikovane odnose. Na primjer — Grčka i Turska su u NATO-u. Da li su zato bezbjednije? Pa, one i dan-danas imaju veoma komplikovane odnose. Još jednom želim da kažem da je NATO ostatak Hladnog rata, stare epohe. To je prosto način da se Amerikancima objasni zašto oni i danas drže svoju vojsku u Evropi. To je način legitimizacije Amerikanaca i američke vojne sile u Evropi. Šta će to Crnogorcima? Ili, šta će Srbima? Šta je to, fabrika čokolade? Niko vam ništa neće dati. Štaviše — zahtevaće da se kupuje skupo američko oružje, i otpad koji vam ni za šta ne treba. I donosiće odluke za vas. To je organizacija za slabe i bezvoljne političare.

Šta mislite, kako će na eventualnu kupovinu ruskog oružja reagovati SAD i Evropa? Poznato je da mi želimo u EU, da imamo prijatelje i na Zapadu i na Istoku. Ovo bi se moglo čitati kao da su nam Rusi ipak više prijatelji od drugih.

— Slušajte, i Amerikanci kupuju od nas oružje. Ja sam to već govorio. Oni od nas kupuju raketne motore zato što ih oni ne proizvode. Oni mnogo štošta kupuju od nas, a drugima zabranjuju. To jest, njima je dozvoljeno da kupuju od nas, a Srbima to ne dozvoljavaju. Zašto — zato što oni hoće da vi kupujete američko oružje. Skuplje i manje kvalitetno. To je nevjerovatan egoizam. Tu nema nikakvih pravila, osim pravila grube sile. Grube konkurencije sa Rusijom. Mi i Amerikanci smo konkurenti u industriji oružja. Oni su prvi, zahvaljujući svom uticaju, a mi smo drugi. I ne namjeravamo to mjesto nikome da ustupimo. Mi zarađujemo od prodaje oružja oko 15 milijardi dolara godišnje. Imamo svoje tradicionalne kupce i oni neće ništa tu da menjaju jer znaju kvalitet našeg oružja. Tim pre sada kad smo mi potpuno obnovili industriju oružja. Naše fabrike su vam sada savremene i proizvode visokokvalitetno oružje. Vama, naravno, niko neće da aplaudirati što ste ga kupili, nego će reći — kako ste smjeli! A oni će nastaviti da kupuju. To jest, oni kupuju, a vama će pokušati da zabrane.

Odlazeći iz Brisela, sa mjesta ruskog predstavnika u NATO-u, posadili ste dvije topole, simbole rakete „topolj“, ispred zgrade Alijanse. Provjeravate li kako rastu?

— Zalivam ih.

U poslednje vrijeme i ruski i svjetski političari sve češće svoje stavove iznose na društvenim mrežama, uključujući i Tviter. Zašto, da li su to zvanični stavovi?

— Ja sam otvorio nalog na Tviteru dok sam radio u Briselu. Zato što sam smatrao da tu mogu bez ikakve cenzure sâm da pišem i objavljujem ono što mislim.

Nemam cenzuru, nemam urednika, nemam pomoćnika, ja sâm pišem, kad idem na posao ili s posla, u kolima, kad stignem. Zašto ja to radim? Zato što je to američko informaciono polje. Ja smatram da je u redu da radim na tuđem informacionom polju. Zato što su moje pristalice ionako moje pristalice. A meni je potrebno da ubijedim one koji sumnjaju. Koji slušaju druge informacije. Dakle, ja radim na tuđem informacionom polju i govorim svoju istinu. To je meka sila. Kao čovjek koji je najpre završio žurnalistiku, a potom sve ostalo, ja to nikada neću zaboraviti. Najvažnija je borba za umove. I tu borbu ću uvijek voditi.

Izvor: Sputnik