Kao slobodni intelektualac, kako sebe deklariše, Đuričko kaže da bi Montipajtonovci u svojim skečevima obilno koristili Srbiju kao zemlju u kojoj vladaju atosofera apsurda, politika proseka, štampa ispod kriterijuma, osobe bez zanimanja kao ključne zvezde naše javne scene, ali da društvo u kome živimo kao da je izgubilo svaki smisao za humor.

Montipajtonovci su imali potrebu da drmaju establišment, da mu tresu noge, da mu se smeju u lice, da ga imitiraju pojačano do te mere da ga dovedu do apsurda. Potpuno je neverovatno koliko precizno pogađaju u metu. Ali, sem političke satire, u njihovom humoru ima i običnog, najopuštenijeg zezanja. za koje mislim da smo potpuno izgubili osećaj. Kod nas vlada ili prostačko zezanje ili neka užasna monaška ozbiljnost. Zaboravili smo da se smejemo, smejemo, da se veselimo životu. Montipajtonovci su se podsmevali tradiciji vitezova, koji su u narodu bili nedodirljivi i hrabri, napravivši od njih potpune budale. Meni se čini da ćemo jednog dana, kada kao društvo možda budemo spremni da naše mitove spustimo na šaljivi nivo, iznaći lekovitost u humoru.

A zašto ne možemo sada?

Zato što nam se stalno potura neka ozbiljnost kao model ponašanja. Kod nas sve mora da bude strašno ozbiljno. A to je pouzdani znak totalitarizma, nacionalizma ili fašizma ili bilo čega drugog što ubija zdrav humor. Nama se nameće da moramo da budemo ozbiljni, da ima tema sa kojima nema zezanja. Pa kako je to moguće? Sve je podložno zezanju, pa čak i samo zezanje! I kao što često možemo da se uverimo, ova vlast vrlo trapavo i plašljivo reaguje na šalu. Čini mi se da kao društvo moramo da savladamo tu vrstu mentalne gimnastike i da im prosto nametnemo šalu kao način razmišljanja. Moraju da nauče da podnesu šalu na svoj račun i kada se već odluče da budu javne ličnosti, koje su nam non-stop pred očima, onda moraju naprosto da budu spremni da se mi zezamo sa njima.

Nedostatak humora je obično u ravni sa nedostatkom inteligencije?

Svaki čovek ima neku inteligenciju. Nečija inteligencija je razvijenija, pa taj može da primeti kada je indoktriniran. Međutim, ima i onih koji gledaju samo jedan kanal ili čitaju samo jedne novine, pa se pritom kreću samo u jednom krugu ljudi i takvima nema ko da kaže da je sve budalaština i da neke stvari nemaju veze s mozgom. Setite se samo kako smo se svojevremeno šalili – pričali smo – da ili imaš smisla za humor, ili si za Slobodana Miloševića. Ta ozbiljnost je pouzdan znak da se nešto strašno dešava u našem društvu. I to već dugo. Ovde inflacija traje otkad sam se rodio. Uvek je gore nego što je bilo. Stalno nam predstoji neko stezanje kaiša. Stalno govore – trenutak je grozan! I dok se čovek okrene, život mu prođe u raznim krizama i reprizama kriza. I onda, ako nije dozvoljeno da se malo i zezamo, uzeli su nam baš sve.

Vi ste često igrali kriminalce, i to sa dozom cinizma. Međutim danas, upravo u tim rijalitijima, vidimo kriminalce koji su veće zvezde od glumaca. Kako komentarišete taj paradoks?

Kada prepoznate kriminalca, on više nije kriminalac. Da postavimo stvari tako. Danas, kriminalci imaju odela, ranije su imali trenerke. Nekada su oni bili barabe, što je sa ove daljine imalo i dozu romantike. Danas, pravim kriminalcima ne znamo imena, a to su oni koji svakodnevno zarađuju brdo novca i u sprezi su jedni sa drugima. I tako, svako uzima svoj deo, a mi ćutimo. Od kada sam se rodio, ovde ne može da se napravi put Beograd – Novi Sad. Za mene bi bila pobeda kada bi taj put radio i kada bih ušao u voz tamo kod katedrale u Novom Sadu i za 45 minuta izašao kod Vukovog spomenika u Beogradu. Mi ne možemo to da dočekamo, upravo zbog tih nevidljivih ljudi u odelima. A to da li je Kristijan Golubović u novinama mene uopšte ne zanima. Jer kao što rekoh, ja to ne moram da konzumiram. Pitanje je zbog čega je nekome važnije da napravi rijaliti umesto puta Beograd – Novi Sad? Razumem da je moć jači afrodizijak od novca. I razumem da se neko opako navukao na to i da ih sada treba skidati i objasniti im, pritom, da nije svrha imati rijaliti, nego baš taj glupi voz Beograd – Novi Sad! Nekome treba objasniti da bolnica treba da bude bolnica. Školstvo i sudstvo su u istom haosu. Svi su poniženi. I glumci i umetnici su poniženi. I onda, kada sve raščistite, jedini koji dobro žive su ljudi u odelima. Ta, nazovi, politička elita. Njima je super. Oni se provode supersonično. Pošto su po tri-četiri godine na vlasti, oni zaboravljaju kako život izgleda, jer ne svraćaju više u stare kafane, ne susreću se sa starim prijateljima, nemaju pojma kako drugi žive, zatvaraju se u svoj mali virtuelni svet i u njemu opstaju pet-šest godina. I onda se jednog dana iznenade kada niko ne izađe i ne podrži ih na izborima.

A šta zamerate ministru kulture?

Ono što ja zameram ne tiče se samog ministarstva, jer ono zapravo nema nikakvu moć da nešto promeni. Promena treba da bude sistemska. Ako vam je deo budžeta za kulturu 0,5 posto, onda tu nema nikakve pomoći. Možete da dovedete i najboljeg menadžera na svetu, on isto neće moći sa tim novcem ništa da uradi. Budžet za kulturu je politička odluka. A ja ne vidim ni da se za zdravstvo nešto mnogo daje. Kad bi to bilo vidljivo, onda u redu, rekli bismo ‘ajde da ukinemo budžet za kulturu, nek’ se sve daje za zdravstvo, nek’ se leči najstarija nacija na Balkanu. Ili, hajde da damo sve u prosvetu, pa nek za 10 godina dođu novi klinci koji će imati potrebu za kulturnim sadržajem. Ali nije tako… Novci idu negde drugde. I to ne mogu lično da zamerim Ivanu Tasovcu. To je sistemsko pitanje i opet deo one iste politike Slobodana Miloševića. Kod njega je, doduše, bilo tri odsto za kulturu, tako da njegovo vreme deluje dosta dirljivo u odnosu na današnje. A pitanje kulture je primarno. Kultura ne mora da bude vidljiva. Ona je kao kiseonik. kada kiseonik nemate u sobi, vi to ne primećujete odmah, već samo padnete u nesvest i više vas nema. Isto je i sa kulturom. Ona će postepeno nestajati. Jednoga dana, nećemo ni primetiti da nova generacija ne zna ko je Ivo Andrić, a da zna ko je Mimi Oro. I u tome je ceo problem.

Izvor: NIN, štampano izdanje