Činjenica je da oba oblika postoje u srpskom, jedan kao turcizam, drugi primljen preko zapadnih jezika. U Matičinom jednotomniku dato je Osmanlija s pridevima osmanlijski i osmanski, a takođe i Otoman s pridevom otomanski. I jedni i drugi definisani su kao „Turčin“, odnosno „turski“, ali je možda šteta što nije naznačeno da su istog porekla. 

Osman se zvao osnivač dinastije, turski sultan koji je vladao krajem 13. i početkom 14. veka. Iz Škaljićevog rečnika turcizama saznajemo da je Osman od arapskog Utman, ime koje je značilo „mladunče divlje guske; mladunče aždahe ili zmaja“. (U rečima arapskog porekla često je kolebanje između „o“ i „u“: tako smo muslimansku svetu knjigu svojevremeno zvali Koran, i Njegošev Vladika Danilo pominje „praunuka Turkova s Koranom“, a danas nas imami i muftije, preko televizije, navikavaju na izvorno arapsko „Kur’an“, sa obaveznim zastojem /glotalnim okluzivom/ između „r“ i „a“.) Od imena Utman/Otman, u 18. veku kad je sve istočnjačko bilo u modi, Francuzi su, ubacujući još jedno „o“ radi lakšeg izgovora, stvorili naziv ottomane za vrstu nameštaja koja se zove i divan, sofa (još dve reči arapskog porekla), kauč ili kanabe.

Mi smo imali tu nesreću da bliže upoznamo potomke te „aždahe“, tokom njihove petovekovne vladavine nad našom zemljom. Stoga mislim da bi prirodnije bilo u ovakvim naslovima emisija upotrebljavati oblike Osmanlija i osman(lij)ski. U političkom jeziku, u poslednje vreme, česti su termini osmanizam i neoosmanizam, a njih verovatno niko ne bi pretvarao u „(neo)otomanizam“.

I kad se već bavimo istočnim zemljama, Vladimir Vuković iz Šapca još odavno mi je skrenuo pažnju da u Pravopisu nije navedeno kako se piše današnje ime Burme: Mijanmar ili Mjanmar? O burmanskom jeziku, priznajem, ne znam ništa, ali engleska transkripcija je Myanmar, što bi značilo da i kod nas treba pisati dvosložno, Mjanmar.

Радио-телевизија Србије приказује троделну документарну серију Би-Би-Сија под насловом „Отомани – муслимански владари Европе“ и поднасловом „600 година стара прича о Отоманском царству“. Неки гледаоци су већ приметили да могу да седе на отоману док гледају серију, али да је серија о Османлијама и Османлијском царству.

Чињеница је да оба облика постоје у српском, један као турцизам, други примљен преко западних језика. У Матичином једнотомнику дато је Османлија с придевима османлијски и османски, а такође и Отоман с придевом отомански. И једни и други дефинисани су као „Турчин“, односно „турски“, али је можда штета што није назначено да су истог порекла. 

Осман се звао оснивач династије, турски султан који је владао крајем 13. и почетком 14. века. Из Шкаљићевог речника турцизама сазнајемо да је Осман од арапског Утман, име које је значило „младунче дивље гуске; младунче аждахе или змаја“. (У речима арапског порекла често је колебање између „о“ и „у“: тако смо муслиманску свету књигу својевремено звали Коран, и Његошев Владика Данило помиње „праунука Туркова с Кораном“, а данас нас имами и муфтије, преко телевизије, навикавају на изворно арапско „Кур’ан“, са обавезним застојем /глоталним оклузивом/ између „р“ и „а“.) Од имена Утман/Отман, у 18. веку кад је све источњачко било у моди, Французи су, убацујући још једно „о“ ради лакшег изговора, створили назив ottomane за врсту намештаја која се зове и диван, софа (још две речи арапског порекла), кауч или канабе.

Ми смо имали ту несрећу да ближе упознамо потомке те „аждахе“, током њихове петовековне владавине над нашом земљом. Стога мислим да би природније било у оваквим насловима емисија употребљавати облике Османлија и осман(лиј)ски. У политичком језику, у последње време, чести су термини османизам и неоосманизам, а њих вероватно нико не би претварао у „(нео)отоманизам“.

И кад се већ бавимо источним земљама, Владимир Вуковић из Шапца још одавно ми је скренуо пажњу да у Правопису није наведено како се пише данашње име Бурме: Мијанмар или Мјанмар? О бурманском језику, признајем, не знам ништа, али енглеска транскрипција је Myanmar, што би значило да и код нас треба писати двосложно, Мјанмар.

Izvor: NIN