Ka­da ima­mo ne­ku je­zič­ku ne­do­u­mi­cu obra­ća­mo se knji­ga­ma aka­de­mi­ka Iva­na Klaj­na, či­je se ši­ro­ko pod­ruč­je na­uč­nog ra­da od­no­si na lek­si­ku, na gra­ma­ti­ku i stan­dar­di­za­ci­ju sa­vre­me­nog srp­skog je­zi­ka. Ne­ka od Klaj­no­vih naj­zna­čaj­ni­jih de­la su „Uti­ca­ji en­gle­skog je­zi­ka u ita­li­jan­skom”, „Tvor­ba re­či u sa­vre­me­nom srp­skom je­zi­ku”, „Ita­li­jan­sko–srp­ski reč­nik”, a „Reč­nik je­zič­kih ne­do­u­mi­ca” naj­če­šće je štam­pa­na nje­go­va knji­ga. Pr­vo iz­da­nje de­la „Ka­ko se ka­že: reč­nik je­zič­kih ne­do­u­mi­ca” ob­ja­vlje­no je 1981. go­di­ne. 

Ka­ko vam se či­ni, da li je sta­nje u na­šoj je­zič­koj prak­si bo­lje ili je go­re sa­da u od­no­su na po­če­tak va­šeg ba­vlje­nja srp­skim je­zi­kom?

Re­kao bih da je ipak ne­što bo­lje, jer i sa­mi za­po­sle­ni u me­di­ji­ma po­ka­zu­ju svest da je neo­p­hod­no vo­di­ti ra­ču­na o is­prav­no­sti je­zi­ka. Tu mi­slim pre sve­ga na vr­lo do­bru, ma­da krat­ku emi­si­ju ko­ju pra­ve lek­tor­ke Ra­dio Be­o­gra­da, „Srp­ski na srp­skom”, kao i na „Po­li­ti­ku”, ko­ja po­vre­me­no ob­ja­vlju­je vr­lo ume­sne lin­gvi­stič­ke ko­men­ta­re Ra­de Sti­jo­vić u svom Kul­tur­nom do­dat­ku. Uz to, po­la­ko odva­ja­mo je­zič­ka od je­zič­ko–po­li­tič­kih pi­ta­nja. Valj­da smo us­pe­li ko­nač­no da raz­ja­sni­mo da ne po­sto­ji ni­ka­kav „bo­san­ski” ni „cr­no­gor­ski” je­zik. Po­sto­ji onaj je­zik ko­ji evrop­ski po­li­ti­ča­ri, u ne­do­stat­ku bo­ljeg re­še­nja, ozna­ča­va­ju skra­će­ni­com (po abe­ced­nom re­du) BCMS, ko­ji Ran­ko Bu­gar­ski s pu­nim pra­vom na­zi­va srp­sko­hr­vat­ski, ka­ko se od­u­vek zvao u me­đu­na­rod­noj sla­vi­sti­ci, a ko­ji jed­na­ko gla­si u Sr­bi­ji, Hr­vat­skoj, BiH i Cr­noj Go­ri, na­rav­no s ne­iz­be­žnim lo­kal­nim raz­li­ka­ma. Taj je­zik mi mo­že­mo da nor­mi­ra­mo na svoj na­čin, Hr­va­ti, Bo­san­ci i Cr­no­gor­ci na svoj, ali će to uvek bi­ti va­ri­jan­te istog je­zi­ka, baš kao što i en­gle­ski ima bri­tan­sku, ame­rič­ku, ka­nad­sku, austra­lij­sku, no­vo­ze­land­sku va­ri­jan­tu, a ipak ga svi zo­vu en­gle­ski je­zik.

Na ko­ji na­čin tre­ba shva­ti­ti me­đu­sob­ne uti­ca­je raz­li­či­tih je­zi­ka i da li je pri­hva­ta­nje stra­nih re­či i iz­ra­za is­klju­či­vo lo­še za je­dan je­zik?

Če­sto je ko­ri­sno, mo­že bi­ti lo­še ako se re­či pre­no­se auto­mat­ski i ne­kri­tič­ki, bez raz­mi­šlja­nja o do­ma­ćim tvor­be­nim i lek­sič­kim sred­stvi­ma, a ne ve­ru­jem da ika­da mo­že bi­ti „is­klju­či­vo lo­še”. Naj­op­šti­je re­če­no, ono što je usko struč­no, teh­nič­ko i no­vo­pro­na­đe­no da­nas po­sta­je in­ter­na­ci­o­na­li­zam, pa mo­že­mo i mi da ga pri­hva­ti­mo. Neo­prav­da­no je, me­đu­tim, uno­si­ti stra­nu (u da­na­šnje vre­me prak­tič­no uvek en­gle­sku) reč po auto­ma­ti­zmu, ili kao po­mod­nu, i ne raz­mi­sliv­ši ni­je li to ne­što za šta smo uvek ima­li do­ma­ći iz­raz. Ta­kvi su ra­zni „me­na­dže­ri” i „me­nadž­men­ti” ko­ji da­ju uti­sak da ni­ka­da u Sr­bi­ji ni­smo ima­li ni uprav­ni­ke, ni di­rek­to­re, ni upra­ve, ni ru­ko­vod­stva. Ta­kva je mo­da sve­pri­sut­ne „im­ple­men­ta­ci­je”, iako „im­ple­men­ti­ra­ti” ne zna­či ni­šta vi­še ne­go ostva­ri­ti, re­a­li­zo­va­ti, spro­ve­sti u de­lo. Mla­đe ge­ne­ra­ci­je bi tre­ba­lo pod­se­ća­ti na to da i na srp­skom po­sto­je re­či ko­ji­ma se za ne­što mo­že re­ći da je do­bro, le­po, od­lič­no, sjaj­no, fi­no, a ne is­klju­či­vo „su­per” i „kul”. U tek­sto­vi­ma se mno­ge en­gle­ske re­či bu­kval­no i po­gre­šno pre­vo­de, pa ta­ko stal­no či­ta­mo o „Si­li­kon­skoj do­li­ni” ume­sto o „Si­li­ci­jum­skoj”, ili slu­ša­mo o ne­kom best­se­le­ru ko­ji je u toj i toj ze­mlji pro­dat u „po­la mi­li­o­na ko­pi­ja” – a best­se­le­ri se si­gur­no ne pra­ve u fo­to‑ko­pir­ni­ci, ne­go se štam­pa­ju u hi­lja­da­ma ili mi­li­o­ni­ma pri­me­ra­ka (engl. copy).

Su­sed­na Hr­vat­ska, na pri­mer, rev­no­sni­ja je u po­gle­du stan­dar­di­za­ci­je svog je­zi­ka od nas. Za­što sva­ki je­zič­ki pro­je­kat kod nas tra­je neo­bja­šnji­vo du­go i šta uči­ni­ti da se ta­kvo sta­nje pro­me­ni?

Da, to je sta­ri pro­blem. Hr­va­ti su još pre dva ve­ka mo­ra­li ozbilj­no da se po­za­ba­ve pi­ta­njem svo­ga je­zič­kog stan­dar­da, pr­vo za­to što na svo­joj te­ri­to­ri­ji ima­ju tri di­ja­lek­ta (što­kav­ski, kaj­kav­ski, ča­kav­ski) i tri iz­go­vo­ra (ekav­ski, ije­kav­ski, ikav­ski), a dru­go što su bi­li pod austro­u­gar­skom i do­ne­kle mle­tač­kom vla­šću, pa su mo­ra­li da se iz­bo­re za op­sta­nak vla­sti­tog  je­zi­ka. Zbog to­ga im ni­je bi­lo te­ško da osnu­ju Ju­go­sla­ven­sku aka­de­mi­ju zna­no­sti i umjet­no­sti (da­nas pre­kr­šte­nu u „HA­ZU”), ni­ti da za po­kre­ta­ča nje­nog reč­ni­ka uzmu Sr­bi­na Đu­ru Da­ni­či­ća. U Sr­bi­ji ni­je bi­lo pri­ti­sa­ka te vr­ste za rad na nor­mi­ra­nju je­zi­ka, a na­ža­lost ni­je bi­lo ni eko­nom­skih in­te­re­sa. Po­sled­njih de­ce­ni­ja ipak se po­do­sta ura­di­lo. Ma­ti­ca srp­ska je iz­da­la še­sto­tom­ni reč­nik, za­vr­šen 1976, a na osno­vu nje­ga, uz do­da­tak no­vi­je gra­đe, u na­šem ve­ku na­pra­vljen je i jed­no­tom­nik (Reč­nik srp­skog je­zi­ka) u re­dak­ci­ji Mi­ro­sla­va Ni­ko­li­ća. Pra­vo­pis srp­skog je­zi­ka, de­lo Pe­ši­ka­na, Pi­žu­ri­ce i Jer­ko­vi­ća, po­ja­vio se 1993. go­di­ne, a da­nas ima­mo i nje­go­vo dru­go, pro­ši­re­no iz­da­nje. Uz po­moć Ma­ti­ce, In­sti­tu­ta za srp­ski je­zik, a pod vođ­stvom Od­bo­ra za stan­dar­di­za­ci­ju srp­skog je­zi­ka, ko­ji je 1997. go­di­ne (na­ža­lost ne­du­go pre svo­je smr­ti) osno­vao Pa­vle Ivić, ob­ja­vlje­no je ne­ko­li­ko zna­čaj­nih nor­ma­tiv­nih pri­ruč­ni­ka. Ono što naj­spo­ri­je ide, na­ža­lost, je­ste ve­li­ki reč­nik SA­NU, na ko­me je rad za­po­čet još u 19. ve­ku, u vre­me Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća, pr­vi tom iza­šao je iz štam­pe 1959, a da­nas smo do­šli do 19. to­ma, sa slo­vom P. Šta da se ra­di: ma­lo ko­ji po­sao na sve­tu je muč­ni­ji, spo­ri­ji i pi­pa­vi­ji od lek­si­ko­graf­skog. Mo­žda nas mo­že ute­ši­ti po­da­tak da je iz­da­va­nje reč­ni­ka JA­ZU tra­ja­lo sko­ro ceo vek, a vred­nim i bo­ga­tim En­gle­zi­ma tre­ba­lo je oko se­dam­de­set go­di­na da za­vr­še svoj dva­de­se­to­tom­ni „Ox­ford En­glish Dic­ti­o­nary”.

Ko tre­ba da se ba­vi pri­me­nom do­go­vo­re­ne nor­me?  

U ra­ni­ja vre­me­na od­go­vor bi bio ne­dvo­smi­slen: ško­la. U „đač­ko do­ba” for­mi­ra se je­zič­ka kul­tu­ra sva­kog od nas. Da­nas, ipak, s ob­zi­rom na stal­ne i br­ze i pro­me­ne u je­zi­ku, ne va­ži vi­še ona ne­ka­da­šnja sli­ka „go­spo­di­na ma­tu­ran­ta“ ko­ji iz­la­zi kao zreo i obra­zo­van čo­vek, spo­so­ban da pra­vil­no go­vo­ri i pi­še u jav­no­sti kroz ceo ži­vot. Me­di­ji, ako ne po zna­nju i ugle­du, a ono po ši­ri­ni uti­ca­ja, uti­ču na je­zik bar ko­li­ko i ško­la, ako ne i vi­še. I za ško­lu i za me­di­je glav­nu od­go­vor­nost tre­ba­lo bi da sno­si vlast. Ni­je mi po­zna­to ko­li­ko je Mi­ni­star­stvo pro­sve­te u sta­nju da pro­ve­ra­va is­prav­nost je­zi­ka u na­sta­vi i u udž­be­ni­ci­ma, ne sa­mo ma­ter­njeg je­zi­ka ne­go i dru­gih pred­me­ta. Po­sto­je ra­zna re­gu­la­tor­na te­la ko­ja na­vod­no tre­ba da vo­de nad­zor nad te­le­vi­zi­ja­ma, ra­di­om i on­lajn me­di­ji­ma, ali se nji­hov uti­caj ne vi­di ni na po­lju op­šte kul­tu­re (bol­no pi­ta­nje „ri­ja­li­ti­ja” i sl.), a ka­mo­li u je­zi­ku. Kad bi se iko od onih ko­ji se ba­ve srp­skom po­li­ti­kom bar ma­lo za­in­te­re­so­vao i za srp­ski je­zik, lek­tor­ska slu­žba bi mo­ra­la iz te­me­lja da bu­de oja­ča­na, re­or­ga­ni­zo­va­na i da do­bi­je ve­ća pra­va.

Mo­gu li se Sr­bi u pot­pu­no­sti po­sve­ti­ti ći­ri­lič­nom pi­smu, s ob­zi­rom na to da la­ti­ni­ca do­mi­ni­ra sve­tom?

Mi se za­pra­vo još ni­smo u pot­pu­no­sti su­o­či­li sa či­nje­ni­com da smo, ne­že­lje­nim sti­ca­jem isto­rij­skih okol­no­sti, po­sta­li i osta­li je­di­ni dvo­a­zbuč­ni na­rod u Evro­pi. Svo­je­vre­me­no se go­vo­ri­lo da je to „na­še bo­gat­stvo”, ali za­pra­vo je pre iz­vor za­bu­na. Pa­ro­la o „rav­no­prav­no­sti dva­ju pi­sa­ma” zvu­ča­la je vr­lo de­mo­krat­ski, ali rav­no­prav­no­sti ne­ma iz­me­đu sla­bi­jeg i ja­čeg, a la­ti­ni­ca je po­sta­ja­la sve ja­ča, za­hva­lju­ju­ći en­gle­skom i dru­gim stra­nim je­zi­ci­ma, upo­tre­bi u ma­te­ma­tič­kim, he­mij­skim i fi­zič­kim for­mu­la­ma, u auto­mo­bil­skim re­gi­stra­ci­ja­ma, pa za­gre­bač­koj te­le­vi­zi­ji, u po­pu­lar­nim za­gre­bač­kim ča­so­pi­si­ma („Start”, „VUS”, „Glo­ri­ja”, itd.) ko­ji su se či­ta­li i u Be­o­gra­du... U no­vi­je vre­me do­šle su i SMS po­ru­ke, pa in­ter­net, pa on­lajn i imejl adre­se, pa ka­blov­ska te­le­vi­zi­ja, pa ta­blo­i­di, „ru­ži­ča­ste” i „sreć­ne” te­le­vi­zi­je i ta­ko da­lje, sve dok se ni­je stvo­rio uti­sak da je na la­ti­ni­ci sve ono što je po­pu­lar­no, mo­der­no, svet­sko, ko­mer­ci­jal­no, a da se za  ći­ri­li­cu bo­re još sa­mo oko­re­li tra­di­ci­o­na­li­sti i na­ci­o­na­li­sti. Sa­da nam je­di­no osta­je da upo­tre­bu la­ti­ni­ce sve­de­mo na ra­zum­nu me­ru, da s njom ne pre­te­ru­je­mo, osta­ju­ći sve­sni da je ći­ri­li­ca na­še osnov­no pi­smo, ko­je mo­ra­mo ču­va­ti i ne­go­va­ti, da ne bi­smo iz­ne­ve­ri­li sop­stve­nu tra­di­ci­ju.

Izvor: politika.rs