Za sedam mjeseci ove godine blizu 225.000 izbjeglica prešlo je Sredozemno more na putu do Evrope. Više od 2.100 njih se utopilo ili nestalo, saopštile su Ujedinjene nacije.

"Kada bi za te ljude postojala ikakva legalna mogućnost, kada bi im se omogućilo da legalno putuju, traže azil i stignu do bezbjednosti, onda oni ne bi morali da idu opasnim morskim putevima, a onda danima i danima pješače", kaže portparol UNHCR-a za srednju Evropu Babar Baloch, koji u intervjuu za Radio Slobodna Evropa otkriva i zašto evropski političari izbjeglice nazivaju migrantima.

Kako reagujete na ovu akutnu izbjegličku krizu, posebno kad su u pitanju zemlje kao što su Srbija, Makedonija, Mađarska. Srbija se žali da joj Evropska unija ne pomaže da se izbori sa talasom izbjeglica, da nije ponudila nikakvu finansijsku pomoć za rješavanje te krize. Je li to i stanovište UNHCR-a?

Baloch: Da. Sa naše tačke gledišta, Evropa može mnogo više da uradi, a ne čini baš mnogo, odnosno, kad nešto i uradi – to je suviše malo, suviše kasno, što je vrlo evidentno u slučaju Grčke, u koju je došlo oko 100.000 ljudi. Mi smatramo da aktuelna situacija zahtijeva kolektivnu i dalekosežnu reakciju Evrope, zasnovanu na humanitarnim principima, dakle, na shvatanju da se radi o ljudskim bićima koja bježe od rata u zonama konflikta. Njima bi morala da se ponudi zaštita koju nisu imali u svojim zemljama, zbog čega i bježe iz Sirije, Iraka, Avganistana, Pakistana, Eritreje i drugih dijelova svijeta. Evropa bi, takođe, mogla da učini mnogo više u pogledu istinske solidarnosti i podjele odgovornosti, i to kako širom Evropske unije – u zemljama poput Grčke, Italije, Mađarske, Bugarske, tako i u zemljama na granici Unije, kao što su Makedonija i Srbija. Ono što smatramo da Evropska unija prije svega treba da razumije i da prizna jeste da je ovo izbjeglička kriza, a ne migrantska kriza, kako je mnogi evropski političari etiketiraju.

Šta žele da postignu time što govore „migrantska“ umesto „izbjeglička kriza“?

Baloch: Time sa sebe skidaju odgovornost za te ljude. To se jako dobro vidi odavde gde ja sjedim. U Mađarskoj je, naime, tokom ove godine 90.000 ljudi apliciralo za azil, od kojih 60.000 dolazi iz Sirije, Iraka, Avganistana i Pakistana. Dakle, iz toga je više nego jasno da se ovde uopšte ne radi o migrantskoj krizi već o izbjegličkoj krizi. To su žene, djeca, porodice koje bježe od rata i progona. Za njih je to očajnički put jer je njihov izbor bio: ako ostaneš kod kuće bićeš žrtva metaka i bombi, ako pobjegneš možeš ostati živ i stići do bezbjednosti. I upravo to ti nesrećni ljudi i rade, što vidite na Mediteranu – hiljade i hiljade njih pokušavaju da ga pređu, čak i po cijenu života; čak ni more ne može da ihzaustavi jer su to očajnici kojima ništa nije ostalo i koji ni za šta drugo ne mogu da se uhvate.

Ako vas dobro razumijem, vi kažete da mnogi evropski lideri namjerno izvrću istinu kada ove ljude koji bježe od ratova označavaju kao ekonomske migrante, koji hrle ka Evropi u potrazi za boljim životnim standardom, većom platom. A to ti političari rade kako bi izbjegli odgovornost za te očajne ljude?

Baloch: Da, očigledno, to zaista upravo tako izgleda.

RSE: Kako komentarišete podizanje zidova i ograda, poput one koju je Bugarska podigla prema Turskoj, odnosno, Mađarska na granici sa Srbijom?

Baloch: Mi smatramo da postavljanje barijera i podizanje ograda nije nikakvo rješenje. Ono što po našem sudu predstavlja rješenje bilo bi to da se hitno poboljša recepcija i pomoć ljudima koji stižu iz ratnih zona; da se poveća solidarnost sa tim ljudima, unutar i izvan Evropske unije. Takođe bi dio pravog rješenja bilo da se pokuša obezbjediti neki alternativni legalni aranžman za te očajne ljude koji stižu u evropske zemlje. Jedan od tih načina mogao bi biti da se omogući legalno spajanje porodica, dakle, spajanje tih ratnih izbjeglica sa članovima njihovih porodica koji žive u evropskim zemljama. Kada bi za te ljude postojala takva legalna mogućnost, kada bi im se omogućilo da legalno putuju i traže azil i stignu do bezbjednosti, onda oni ne bi morali da idu opasnim morskim putevima, a onda danima i danima pješače. Mi nismo protiv toga da razne zemlje obezbjeđuju svoje granice, one na to imaju pravo, ali po međunardnom pravu koje se odnosi na sve, kao i po evropskim humanitarnim zakonima traženje azila nije zločin. Dakle, ako ljudi zatraže azil i međunarodnu zaštitu, oni treba da budu pušteni da uđu u zemlje pred čije granice su došli. U tom smislu, nije nimalo korektna praksa podizanje ograda koje treba da spreče izbjeglice i tražioce azila da uđu u neku zemlju.

Jedan od vaših kolega, mislim da je to gospodin William Spindler, rekao je da Evropa ne može da se krije iza zidova i ograda. Ali, u sred ove akutne krize, britanski premijer Dejvid Kameron izbjeglice i tražioce azila označio je terminom „roj ljudi“ koji hrli u Britaniju. Nazvati hiljade ljudi rojem – kakav je vaš komentar na to?

Baloch: To mi zaista slama srce i navodi suze na oči. To zaista nije pretjerivanje jer kada biste čuli kroz kakve patnje i muke su te izbjeglice prošle, shvatili biste veličinu njihove tragedije. Te žene i ta deca koji nikom ništa nisu skrivili pobjegli su od progona i ratnih strahota, a mnogi među njima su već izgubili svoje najbliže, članove svojih porodica. Kad to saznate, kad to vidite, onda je zaista minimum ono što tražimo od stanovništva evropskih zemalja - da to razumiju, da pokažu solidarnost i empatiju. U pitanju su očajni ljudi koji su vidjeli smrt svojim očima i za njih u toj situaciji nema drugog izlaza osim da bježe. Nije u redu da Evropa, koja je pozornica najviših standarda ljudskih prava, okreće leđa tim ljudima i da im zatvara svoja vrata. Nedavno sam bio na granici Mađarske i Srbije, u jednom od centara gdje policija sreće ljude i ispituje ih. Kada smo mi stigli, zatekli smo tamo jednu sirijsku šestočlanu porodicu, oca, majku i četvoro djece, pri čemu je najmlađe dijete imalo tek četiri i po godine. Dakle, čak i to malo dijete moralo je da pješači danima i danima. I šta poslije toga reći nego: nešto nije u redu sa ovim svijetom! Izgubili smo osnovnu ljudsku saosjećajnost i razumijevanje.

Evropa broji više od 500 miliona ljudi i još uvek je najbogatiji kontinent na svijetu. Kako to da ne može da ponudi utočište za nekoliko stotina hiljada sirijskih, avganistanskih i iračkih izbjeglica. Za vrijeme ratova u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina, mnoge evropske zemlje dozvolile privremeni humanitarni ulazak stotinama hiljada ratnih izbjeglica. Kada se rat završio, mnogi od njih su se vratili kućama. Zar ne bi  to rješenje moglo biti model i za aktuelnu situaciju sa izbjeglicama?

Baloch: Naravno da može. A važno je spomenuti i to da ne pokušavaju svi da se domognu Evrope. U svijetu je dvadeset miliona izbeglica, od kojih je devedeset procenata u susjednim zemljama. Kako biste opisali broj izbeglica koje je mala zemlja kao što je Liban primila? Svaka četvrta osoba u Libanu je izbjeglica.

Da, u Libanu ima više od milion izbeglica.

Baloch: Da. Ili, šta je sa Turskom, koja je prihvatila čak dva miliona izbjeglica? Ili sa Jordanom? Ili sa Pakistanom i Iranom, zemljama koje ne kukuju i ne žale se, iako su utočište izbjeglicama već četiri decenije? I šta je sa zemljama Afrike? Devedeset odsto izbeglica prihvatile su najsiromašnije zemlje, a Evropa ima sredstva i ona može mnogo više da uradi. Evropa može da obezbedi mehanizam za prihvatanje tražilaca azila, Evropa može da priušti prihvatanje izbjeglica i da im osigura zaštitu; Evropa ima sredstva da u tu svrhu investira u Italiju i u druge susjedne oblasti, a u slučaju potrebe Evropa treba da demonstrira da je spremna da podijeli odgovornost i prihvati dio ljudi koji stigne u Grčku, Italiju i druge zemlje. Zašto bi taj teret bio ostavljen samo Grčkoj, Italiji i drugim zemljama? Evropa je veliki entitet, ali problem sa kojim smo danas suočeni jeste da zemlje koje raspolažu sa najviše resursa i mogu da učine mnogo više jesu upravo one zemlje koje nameću restriktivne politike.

Izvor: slobodnaevropa.org