Intervju

Pomirenje nije srpski poraz

Posle rezolucije koja nije usvojena čini mi se da je odjednom u velikom delu sveta, ne samo u regionu, nestala želja čak i za pričom o stvarnom pomirenju

Razume se da Aleksandar Vučić intervju zakazuje u subotu ujutru. To mu je omiljeni radni termin vikendom. Dok ga čekam u njegovom kabinetu da se obrije, na velikom LCD televizoru gledam jedan od sportskih kanala. Predsednik Vlade gotovo da je polovinu razgovora proveo stojeći i objašnjavajući detalje brutalnog napada koji je doživeo u Srebrenici.

„Kad govorim o stabilnosti i pomirenju, ja govorim o stvarnoj stabilnosti i o suštinskom pomirenju. To mi je najvažnije. Ja ne govorim o političkim posledicama, povoljnim ili nepovoljnim za bilo koga”, kaže on, hodajući po kancelariji.

Vučić priznaje da se plaši kako su neki spolja želeli nepovoljne političko-pravne posledice po Srbe i Srbiju a onda, kad je to propalo, pokazuju znatno manje interesovanje za sam proces pomirenja.

„I to je rečenica kojom bih najtačnije definisao ono što se dogodilo u Srebrenici i ono što će nam se događati u narednom periodu. Pogledajte ovo sa Hrvatskom. Na šta oni reaguju? Na to što mi tugujemo. Nikoga nismo uvredili, nijednu ružnu reč nismo rekli, a onda su oni dali nalog nekom svom ministru: Hajde, počni da vređaš Vučića.”

Da li ste dobili izveštaj naših bezbednosnih službi o napadu na vas u Potočarima? Ako jeste, kakav je njihov sadržaj?

Dobio sam mnogo informacija, pre svega od BIA. Čekam rezultate organa Republike Srpske i BiH.

Dok sam bio u Potočarima i posmatrao šta vam se dešava, video sam da je dovoljan jedan opasan incident da se region ponovo zapali. Kome je sada to u interesu?

To pitanje me muči danima. Posle rezolucije koja nije usvojena čini mi se da je odjednom u velikom delu sveta, ne samo u regionu, nestala želja čak i za pričom o stvarnom pomirenju. Očigledno je da su neki pomirenje doživljavali u konačnom srpskom porazu. Čudno mi da je da smo uopšte preživeli. Ili je trebao neko od naših momaka da izvuče oružje i da zapuca, čime bismo mi bili okrivljeni da na groblju vadimo oružje i pucamo.

Ako smo imali britanski predlog rezolucije, potom ruski veto, pa Potočare, šta možemo da očekujemo sledeće?

Danas imam samo jedan strah. To više nije ispunjenje naših ekonomskih reformi. To jeste regionalna nestabilnost i politički sukobi. Veliki strah imam zbog situacije u Bosni i Hercegovini. Videli ste da sam zamolio našeg prijatelja Milorada Dodika da još jedanput razmotri svoju odluku o referendumu. Iako razumem njegove argumente, cena je suviše visoka.

Jeste li, možda, imali priliku da o tome razgovarate s Bilom Klintonom na komemoraciji? Najpre vam se dva puta zahvaljivao, posle je izjavio da se incident mogao izbeći da ste došli malo ranije ili kasnije.

Klinton je tražio moj pogled. To je moj lični utisak. Ja sam video da me ponižavaju u Potočarima. Ne zaboravite da su mi rekli: Dođi i ćuti. Rekao sam – nema problema. Neću vam reč reći za te uvrede. Rekli su mi i gde da sednem. I seo sam, u drugi red, iako mi nije bilo mesto u drugom redu. Trebalo je pored mene da sednu turski premijer Ahmet Davutoglu i njegova supruga. Seli su pored mene jedan minut. Da bi poniženje bilo još veće, izvukli su ih i premestili u prvi red. Davutoglu, koji me je tri puta pre toga zvao, umesto da kaže – ja neću da odem bez Vučića – samo je otišao i više mi se nije ni javio.

Nije li javno izjavljivao da želi da razgovara s vama baš u Srebrenici?

Naravno, ali je zaboravio na taj razgovor posle rezolucije. Očigledno u dosluhu s nekim iz bosanskog vrha. Kada je on otišao, ostao sam sam. Pozvao sam našeg ambasadora, a onda su namestili pored nas sekretaricu Davutoglua, koja je bila vrlo nepristojna. Pričala je telefonom usred komemoracije. Čak sam je upozorio da je to vrlo nepristojno. I odbio sam da pričam s Davutogluom posle svega, jer ne znam o čemu bismo razgovarali. I tada dolazi Klinton. Pokazao je izuzetno fer odnos, kao i cela američka delegacija. Sa svima sam se pozdravio. Prišao mi je, zahvalio se, rekao je da je moj dolazak velika stvar…

To baš nije obradovalo sarajevske novinare.

Nije uopšte. I aplaudirali su mu samo Amerikanci. Još nekoliko njih iz Zapadne Evrope. Klinton je posle toga otišao u Sarajevo i oni su mu rekli tu rečenicu, želeli su da minimizuju čitavu stvar. Samo mu nisu rekli jedno. A to je da sam išao i izlazio iz objekta u objekat samo kako su mi domaćini govorili.

Moj utisak je bio da vi niste smeli da se vratite nazad kada ste krenuli uz brežuljak. To bi bio verovatno vaš kraj, jer je masa nadirala na ulaz u Potočare.

To bi zaista bila katastrofa. Nismo smeli nazad.

Da li vi onda, kao premijer, možete da ignorišete upozorenja službi bezbednosti kad vam kažu da je opasno otići negde, poput Srebrenice, a da vi kažete da vas to ne zanima. Vi ipak predstavljate instituciju predsednika Vlade. Niste samo Aleksandar Vučić.

Ali obratite pažnju. Imali smo prethodnog dana rezoluciju. Znao sam kako će to da ostavi lošu situaciju u regionu. Srbija nije bila totalno unižena i poražena, a ja sam želeo da kao signal pokažem dobru volju i iskreno poštovanje. Pognuo sam glavu pred spomenikom, pred njihovim žrtvama, ali nisam pognuo glavu pod njihovim kamenicama. Hteo sam da pokažem ljudima koliko je veliko moje poštovanje prema njihovim žrtvama. I noćas sam vrteo tu situaciju u glavi. Onaj ko je imao plan o mom linčovanju, želeo je sledeće. I to ću sada prvi put ispričati. Moj otac je poreklom iz Bosne. Kod nas je sramota kad vas neko obori na zemlju. Kad sam položio cvet, pomirio sam se sa svime što će se dogoditi. Samo sam znao da moram da hodam uzdignute glave i da me ne smeju oboriti na zemlju. Da Srbiju ne posramim. Mogle su da padaju ćuskije, kako se kaže u Bosni, mogli su da pucaju iz pištolja, ja ne bih sagao glavu. Kad su mi na silu glavu spuštali, nisu mogli da je spuste. Šta sve sad mislim, bolje da ne govorim.

Da li zato niste hteli da se javite Bakiru Izetbegoviću posle napada? Da li ste se do sada uopšte čuli?

Ne, javiću mu se u ponedeljak da se dogovorimo oko agende posete. Moja sujeta i ono što sam preživeo, ne smeju biti razlog da mi ne radimo na najbolji način. Ono zbog čega se nisam čuo s njim jeste njegovo objašnjenje da me nije video, da on tamo nije bio organizator.

Iako vam je nedelju dana ranije garantovao bezbednost?

Lično je to potvrdio.

Ako Srbija nije bila svesna pada Berlinskog zida, da li je sada svesna da se svet nalazi u novom hladnom ratu?

Danas smo toga veoma svesni i veoma dobro razumemo međunarodne odnose. Ono što smo prošli u proteklih mesec dana pokazuje da je Srbija mnogo naučila, da je Srbija napredovala, da vodi pametniju politiku. Neću da govorim da je ova politika mudra, ali daje rezultate. Prvi put ne moramo da izgubimo u Savetu bezbednosti, a da to ne mora da nas košta ni napada ni bombardovanja, ni bilo kakvih ekonomskih i trgovinskih sankcija.

Da li onda politika balansiranja na žici između Zapada i Rusije donosi rezultate i da li je posledica toga da vodeće zemlje neće prisustvovati obeležavanju operacije „Oluja”?

Za razliku od drugih naših zvaničnika, ne volim da govorim o balansiranju. Jer, to je politika bez politike. Naša politika je jasna. Srbija se nalazi na evropskom putu i to je strateški cilj. Ali, Srbija želi da održi najbolje tradicionalne prijateljske odnose sa Rusijom. Podsetiću, mnogi su govorili: nateraće Vučića da za tri dana uvede sankcije Rusiji. I smejali ste se kad sam govorio o protestantskoj etici, o težim rešenjima. Mislili ste – sada će Cipras da pobedi, samo Vučić nije uspeo. A došli smo do toga da je Cipras potpisao tri puta teže rešenje nego što je nuđeno.

Kad smo kod Ciprasa, kako objašnjavate ovaj paradoks? Vi veoma držite do toga da ste glavni partner Angele Merkel na Balkanu, a građani Srbije navijaju za levičara Ciprasa, koji je njenim merama štednje pružao žestok otpor. I pored činjenice da vas dvojica zastupate dve potpuno različite ekonomske i ideološke politike, vi i dalje imate veliku podršku birača.

Da, reći ću vam zašto. Zato što bi svi Srbi voleli da pobede taj koncept. Svi Srbi koji govore najgore o meni znaju da je ovo mnogo bolniji i odgovorniji koncept. Sigurno je da mi nemamo redove pred bankama, sigurno je da imamo redovno snabdevanje… Cipras je za svakoga od nas šarmantan i veliki lider. Ja takvu politiku ne bih mogao da vodim. Mislim da je to pošten odnos. Ali, ja zaista najviše poštujem Angelu Merkel i to uopšte ne krijem. Mislim da, zahvaljujući njoj, danas postoji Evropa.

Šta mislite o tezi da ste Cipras i vi, zapravo, veoma slični?

To mi je rekao Ciprasov ministar…

Obojica ste, najpre, na scenu izvukli društvene slojeve koji su godinama bili daleko od vlasti. Potom ste obojica govorili da su pred građanima teški dani i da se moraju suočiti s teškim odlukama. Ali, Cipras je na kraju morao da kapitulira pred kreditorima, a vi ste približili Beograd i Prištinu, iako su to birači najmanje od vas očekivali. Da li vam građani veruju zato što im govorite istinu i kada im smanjujete plate i penzije, ili zato što su prethodne vladajuće elite, i u Srbiji i u Grčkoj, izgubile poverenje?

Narod poštuje posvećenost i borbenost. To nam je zajedničko. Cipras je, međutim, veliki politički lider, ja nisam…

Da niste preskromni?

Cipras je veći politički lider na evropskom i svetskom nivou, ja sam preokupiran stvarima u Srbiji. Stvarima u regionu bavim se samo kada treba očuvati stabilnost. Inače bežim od toga. Ceo dan sam se juče znojio, bolela me glava prilikom razgovora oko Republike Srpske i Bosne i Hercegovine.

Kakav je sada vaš odnos sa Dodikom?

Korektan.

Imate li uticaj na njega?

Ne govorimo o uticaju. Ima i on uticaj na mene.

Vratimo se Ciprasu.

Ja sam mnogo bliže zemlji, mnogo bliži problemu običnog čoveka. Tačno je da danas Srbijom ne upravljaju tajkuni kao pre dve, tri godine. I tačno je da im se i u Grčkoj oduzimaju privilegije. Ono gde je razlika – ja sam u kampanji govorio, biće veoma teške i bolne reforme. Nijednog sekunda nisam govorio da će biti lako. On je malo požurio. Izabrao je u početku nešto lakša rešenja, pomalo potcenjujući realnost. Danas on to razume i to ga čini još većim liderom, jer je priznao i presekao: „Idemo drugim putem”.

Verovatno znate da reforme i mere štednje oseća sloj stanovništva koji vama daje podršku. To je srednji i siromašniji sloj. Da li ste svesni koliko oni trpe i teško žive.

Nisam idiot da to ne vidim. Ali oni znaju da ne mogu da žive bolje ako ne uredimo državnu kasu. Nama svakog meseca 350 miliona evra ode na penzije. Zato se spremam i obavljam neformalne razgovore, a zvanične ću sa MMF-om obaviti u avgustu. Da ti ljudi osete boljitak prvo u prosveti, zdravstvu, policiji i vojsci. To vam je 360.000 ljudi. I da boljitak oseti 1,74 miliona penzionera. I da to oseti 1,04 miliona penzionera kojima nismo smanjili penzije. Da im bar povećamo penzije za jedan ili dva odsto.

Zato je moj najveći strah politika. Nije ekonomija. Srbija je bila pred bankrotstvom kao Grčka, to znaju svi zapadni ministri. Pa nije Cipras kriv za ovaj dug.

Kada kažete da se više bojite politike, često se pominje vaš odnos sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem.

Naš odnos je sasvim okej. Prekjuče smo bili tri, četiri sata zajedno.

Zašto ste se onda brecnuli na novinara „Politike” kad vas je pitao zašto ste vi pozvali u posetu Srbiji članove Predsedništva BiH?

Nisam se brecnuo, zaista. Mene ta protokolarna forma ne zanima. A što sam onda primio šeika Muhameda. Zato što je on princ prestolonaslednik?

Šta vam je tačno rekla Viktorija Nuland? Da li iza njenih reči da će Rusija tek videti šta Srbija znači EU stoji nešto opipljivije?

Razgovori s njom nikada nisu jednostavni i laki. Ali, ja volim tu vrstu razgovora. Ne volim te slatke razgovore, jer iz njih izađe samo sirće. Nisu prijatni ti razgovori o Bitićijima…

Da li su oni realni problem? Ako je slučaj „Bitići” tako važan za odnose između Srbije i SAD i diplomatski krugovi nam zameraju što Goran Radosavljević Guri ima pristup bezbednosnim krugovima, da li vam Amerikanci to direktno pominju?

Kad sa mnom razgovaraju, ne idu u detalje, ali je nerešeni slučaj „Bitići” veliki bilateralni problem između Srbije i Amerike. Taj slučaj nije rešen u proteklih 16 godina.

Zašto često govorite da ste nevoljeni i neželjeni kod medija i analitičara, i pored tolike podrške koju imate? Ili samo vešto igrate na tu kartu?

Ne, ne želim da budem ni voljen ni željen. Sebe ne precenjujem, a greše oni koji me potcenjuju.

Da li ponekad zamenite medije sa opozicijom, kada im se obraćate?

Bavim se samo pojavama koje predstavljaju paradigmu naših pogrešnih politika ili propasti.

Polovina kolegijuma „Politike” misli da će do kraja godine biti i vanrednih republičkih izbora, druga polovina misli da neće. Šta je istina? Razmišljate li o izborima na svim nivoima?

Kad me Ivica Dačić kritikuje pred strancima, on uvek kaže – ja ne mogu toliko kratko da planiram kao Vučić. On voli izbore, stalno razmišlja o njima. Ja mislim da nama izbori nisu potrebni. Ali nikada ne možete da isključite tu situaciju, zato što ja nikada ne želim na silu da budem predsednik Vlade. Nisam slučajno rekao da, ako imam 24, 25 odsto podrške, nema smisla da ostanem premijer. Mislim da nam izbori nisu potrebni, jer su nam planovi veliki. Imaćemo više auto-puteva urađenih u 2016. i 2017. godini nego ikada ranije.

Kad smo kod puteva, zamerate li što se radovi na auto-putevima obavljaju usred turističke sezone, pa se prave velike gužve?

Za razliku od vas, ne zameram. A kada se rade putevi u Austriji, u Italiji, u Nemačkoj? Imamo uvećan broj putnika i vozila od 11, 12 odsto, ali ove godine radimo najviše puteva. I zato me baš briga. Ako si pošao na odmor, vozi sat vremena duže. Koliko nas je samo onaj hrast koštao. Ubiste me s tim hrastom. Posebno vi.

Izvor: Politika. rs

Aleksandar Apostolovski

 
Komentari
Twitter
Anketa

Da li će novi američki predsjednik Donald Tramp učiniti svijet boljim mjestom za život?

Rezultati ankete
Blog