Sevim Dagdelen, poslanica nemačke levičarske partije Levica (Die Linke), svojim nedavnim izlaganjem u nemačkom parlamentu privukla je znatnu pažnju naše javnosti i medija. Sa govornice u Bundestagu, tokom sednice na kojoj se odlučivalo o zahtevu da se nemačkom kontingentu Kfora za sledeću godinu dodeli 45 miliona evra, iznela je oštre kritike na račun nemačkog vojnog prisustva na Kosovu i podrške vladi Kosova. Ova poslanica turskog porekla, koja priznanje nezavisnosti Kosova smatra kršenjem međunarodnog prava, izjavila je da je vlada Kosova sačinjena od pripadnika terorističkog OVK-a, zbog čijeg su terora stotine hiljada Srba, Roma i drugih manjina bile prinuđene da napuste Kosovo, i koja želi da terorističke akte proširi i na susedne zemlje, ističući nedavni teroristički napad u Makedoniji.

Pripadate jedinoj političkoj stranci u nemačkom parlamentu koja se protivila NATO bombardovanju Jugoslavije 1999. Kakav je vaš stav u vezi s ovakvim vojnim intervencijama i u drugim delovima sveta?

NATO i Bundesver (nemačka vojska) na Kosovu su šesnaest godina. Koji je rezultat toga? Kosovo je evropsko sirotište. Hiljade ljudi iseljavaju se zbog korupcije i nedostatka perspektive. Manjine, kao što su Romi, su progonjene. Zločini OVK-a se tolerišu i ne kažnjavaju. Kosovo je, proporcionalno broju stanovnika, vodeće u Evropi po broju islamskih terorista. Ovako nešto sigurno ne bih nazvala uspešnom pričom. Na takvom temelju raste velikoalbanski nacionalizam, koji je instrumentalizovan od strane NATO-a kako bi se disciplinovale Srbija, Crna Gora, Makedonija, ali i Grčka. Zbog nedavne kritike OVK-a, primila sam ne samo seksistička, rasistička i fašistička pisma od velikoalbanskih nacionalista, već i pretnje smrću. Iz istog razloga bila sam proglašena srpskim nacionalistom. To je smešno, ali je deo kulture zastrašivanja koju se Evropa pretvara da ne vidi. Ni intervencije NATO-a, ni velikosrpski ili velikoalbanski nacionalizam, ne mogu da reše nijedan problem u regionu.

Da li će se učlanjenjem balkanskih zemalja u Evropsku uniju postići trajniji mir na ovim prostorima? Vi ste se javno protivili da Evropskoj uniji bude dodeljena Nobelova nagrada za mir?

Evropska unija nije uzor humanosti, upravo zbog svoje izolacionističke emigrantske politike, zbog koje na hiljade ljudi izgube život u pokušaju da pređu Sredozemno more. Potrebno nam je uspostavljanje socijalne, demokratske i slobodne Evropske unije. Trenutno, Evropska unija prvenstveno služi tome da bogati postaju sve bogatiji, dok, istovremeno, siromašni postaju sve brojniji. A u okvirima zajedničke spoljašnje i bezbednosne politike, Evropska unija politikom zbacivanja režima, kao nedavno u Ukrajini, krši međunarodno pravo i raspiruje postojeće probleme.

Kako vidite sadašnju politiku Evropske unije prema emigrantima i mađarski plan pravljenja ograde visoke četiri metra na granici sa Srbijom?

To što Mađarska tamo radi je sramotno. Ali to se suštinski ne razlikuje od celokupne evropske smrtonosne izolacionističke politike. Potrebna nam je kultura dobrodošlice prema izbeglicama koje dolaze u Evropsku uniju. Niko ne napušta dobrovoljno svoju domovinu. Granice moraju biti otvorene za ljude.

Šta mislite o odluci Srbije da ne proglasi sankcije Rusiji? Kako se to odražava na nameru srpske vlade da Srbija postane članica Evropske unije?

Evropska unija, kao i Nemačka, ne samo da će zahtevati da Srbija jednostrano prizna nezavisnost Kosova, već će zahtevati i da Srbija odustane od dobrih odnosa s Rusijom. Bojim se da će to biti cena članstva Srbije u Evropskoj uniji, iako to nije izričito definisano kriterijumima iz Kopenhagena. Posle grčkog „ne” na referendumu, optimistična sam i verujem da ni drugi narodi u Evropi ne žele da odustanu od svoje demokratske suverenosti. U slučaju Srbije, ovo bi značilo da – ukoliko je cena članstva u Evropskoj uniji pridruživanje kršenju međunarodnog prava priznavanjem nezavisnosti Kosova, kao i pogoršanje odnosa s Rusijom proglašenjem sankcija – onda narod mora da razmisli da li je ta cena možda previsoka. Agresivni ratovi i politika sankcija prema Rusiji u svakom slučaju su otrovni za mir u Evropi.

Kakvo je vaše mišljenje o odnosu Evropske unije prema Ukrajini, posebno što se tiče pokreta Evromajdan, kao i konflikta između proruskih snaga i onih koje se zalažu za Evropsku uniju?

Evropska unija potpomogla je smenu režima u Ukrajini 2014. godine. Na zastrašujući način je zanemarivano kasnije priključenje fašista novoj vladi u Kijevu. Evropska unija sada podržava ratnu vladu predsednika Porošenka velikodušnim finansijskim sredstvima, iako nije pouzdano da će se ona pridržavati mirovnog sporazuma u Minsku. Osim toga, fašističke trupe, poput bataljona „Azov”, bore se na strani ukrajinske vlade, a da to nije postalo predmet kritike lidera Evropske unije. To je istorijsko-politički tabu sa ozbiljnim posledicama, koje podstiču porast fašističkih snaga u Evropskoj uniji. Očigledno, mržnja prema Rusiji toliko je narasla, da se ne beži ni od saradnje s fašistima. Pozitivna odlika protesta na Majdanu – antioligarhijska orijentacija – u potpunosti je nestala. U Ukrajini oligarsi kao što je Porošenko puštaju druge da umiru zarad njihovog bogaćenja.

Kakav je vaš stav o grčkom referendumu? I šta je predlog vaše partije za izlazak iz krize?

Grčko „ne” na referendumu predstavlja pobedu demokratije u Evropi. Partija Levica solidariše se sa grčkim narodom i njegovim odbacivanjem ucena od strane „Trojke” (MMF, ECB i EK). Sada je potrebno ukinuti dug i okončati politiku štednje. Dalji rezovi doveli bi samo do daljeg osiromašenja.

Kakvo je vaše mišljenje o budućnosti levičarskih političkih partija u Evropi i njihovim mogućnostima da radikalno promene Evropsku uniju?

Ako se Evropska unija ne promeni radikalno, socijalno, mirno i demokratski, neće dugo opstati. Politička levica ima glavni zadatak. Mora da pruži odgovor na nova društvena pitanja. To podrazumeva borbu protiv privatizacije javnih službi, a za podruštvljavanje ključnih industrija i radikalnu preraspodelu bogatstva od vrha do dna. Usled narastajućih privilegija bogatih, potreban nam je društveni projekat deoligarhizacije. Ovo se posebno odnosi na Nemačku, koja se, sa 123 milijardera, nalazi na trećem mestu u svetu i u kojoj je 60 odsto svih DAKS kompanija u vlasništvu oligarha. Deoligarhizacija bi bila i savršen protivotrov rastućem rasizmu i nacionalizmu. Tu je dvadesetogodišnjica zločina u Srebrenici. Nadam se da će srpsko društvo smoći snage da počinioce ubistava hiljade bosanskih muslimana, bez izuzetaka, izvede pred lice pravde. Nacionalizam i mizantropija nigde ne smeju imati budućnost.

Kakav je vaš stav o turskoj politici prema sirijskoj krizi, kao i prema Kurdima?

Za osudu je što Erdoganov režim, zajedno sa Saudijskom Arabijom, isporučuje oružje i zalihe islamskim „božjim ratnicima” u Siriji i pomaže ih kako bi masakrirali sunite, šiite, hrišćane, alavite, Jermene, Druze i Kurde. Turski plan invazije uperen je protiv Kurda u Severnoj Siriji, koji su odbrambeni bedem od Islamske države. Partija Levica zahteva da se prekine ortakluk nemačke kancelarke Angele Merkel s turskim autokratom Erdoganom, kao i da se oružane snage povuku iz Turske i da se obustavi izvoz oružja. Takođe, samim tim, ne želimo otvaranje daljih poglavlja u pregovorima sa Turskom o njenom pristupanju Evropskoj uniji.

Vi ste prva poslanica koja je posetila Džulijana Asanža pošto je našao utočište u ekvadorskoj ambasadi. Šta mislite o poziciji u kojoj se on trenutno nalazi?

Već tri godine Džulijan Asanž živi u skloništu ekvadorske ambasade. Bez njega ne bi bilo „Vikiliksovih” otkrića američkih ratnih zločina u Avganistanu i Iraku. On nam je otvorio oči za to koliko su prljavi i krvavi ovi ratovi bili i jesu i koliko smo prevareni i bićemo prevareni od strane naših vlada. Džulijan Asanž i Čelsi Mening time su zadužili istoriju i sav miroljubivi i slobodarski narod širom sveta duguje im zahvalnost. I hrabrost Edvarda Snoudena u otkrivanju špijunskog sistema NSA teško je zamisliva bez Džulijana Asanža. Zbog toga će Asanž i dalje biti politički progonjen od strane Sjedinjenih Američkih Država. Ko je zaista zainteresovan za zaštitu osnovnih ljudskih prava, taj bi se založio i da Džulijan Asanž može da napusti ambasadu u Londonu bez strepnje da će biti izručen Sjedinjenim Američkim Državama. Umesto zatvora ili azila u ambasadi, Asanž je zaslužio Nobelovu nagradu za mir, ništa manje od toga.

Da li je špijuniranje evropskih i nemačkih političara od strane NSA išta promenilo u odnosima između Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke i Evropske unije?

Nažalost, nije. Iako je NSA povredila osnovna prava miliona građana Nemačke i nastavlja da ih povređuje, kancelarka Angela Merkel (CDU) i vicekancelar Zigmar Gabrijel (SPD) lojalni su i dalje američkoj administraciji. To pokazuje da vladajuća koalicija u Berlinu nije spremna da brani Ustav Nemačke. Stiče se utisak da je reč o državi u vazalnom odnosu prema Sjedinjenim Američkim Državama.

Piše: Milenko Srećković

Izvor: Politika.rs