Pored svih obaveza koje je imao samo dan nakon povratka sa Novog Zelanda, selektor omladinskih prvaka sveta u fudbalu Veljko Paunović izdvojio je juče vreme da bude gost redakcije „Politike”. Za naše čitaoce Paunović je pričao o iskustvima sa „mundijalita”, o tome kako su igrači maturirali sa desetkom, koliko je potreban težak rad da bi se zaslužila sreća, koje vrednosti je usadio mladim fudbalerima i šta im savetuje da se ne izgube u daljoj karijeri...

Kakav je osećaj biti svetski prvak?

Prelep, mada se još prilagođavamo, naročito posle dočeka, koji nikada nećemo zaboraviti. Znam da je ovo velika odgovornost, pre svega zbog vrednosti koje smo gajili i koje sada moramo da odbranimo. Treba li uključiti omladince sada u A selekciju?

Ne treba sada da žurimo sa ubacivanjem igrača u A reprezentaciju. Oni su svetski šampioni i njih A reprezentacija jednog dana čeka. Treba ići redom, prvo mlada reprezentacija, koju vodi selektor Dodić, pa zatim selektor Ćurčić sa A reprezentacijom. U mojoj selekciji nikada nismo doveli igrača iz mlađe selekcije da nije bio spreman da igra. Idu u stariju selekciju samo ako mogu da imaju minutažu i da doprinesu.

Šta znači ovaj uspeh za srpski fudbal?

Nećemo uvek osvajati svetske i evropske titule. Ovo je varnica koja treba da rasplamsa naš potencijal. Taj potencijal je ogroman što se tiče talenta i fizičkih mogućnosti i strasti, koja je neizbežna u fudbalu. Pobedili smo Brazil zato što smo imali više strasti od njih. Srpski fudbal se razvija. Ja verujem da su oni budući evropski šampioni, na prvom mestu. Mislim da je to treba da očekujemo u narednih deset godina.

Kada je bilo najteže, a kada najlakše?

Nikada nije bilo lako. Svaku utakmicu pripremali smo kao da je finale. Kada smo došli u finale, sve smo uradili kao i do tada. Pre Svetskog prvenstva za ove tri godine svaka pripremna utakmica je za nas bila kao finale. Pred svaku utakmicu stručni štab je gledao šta ima od materijala, razmenjivali smo utakmice sa drugim reprezentacijama. Onda je Fudbalski savez platio platformu koja košta mnogo, ali smo zahvaljujući njoj imali pristup svim utakmicama u svakom trenutku. Prva prijateljska utakmica pre skoro tri godine sa Belorusijom za nas je bila prvo finale i za nju smo se pripremili kao za ovo. Imali smo isti pristup, koji nas je odveo do finala i svetske titule.

Koje su to vrednosti?

Te vrednosti su prevashodno zastupljene u entuzijazmu da zajedno radimo za naše ciljeve, poštovanje i poverenje. Da li ih imaš ili nemaš, vidiš tek kada dođe iskušenje. To je konstantna borba. Sve je to sada odgovornost koju moramo da branimo, jačamo i održimo i dalje zajedništvo i jedinstvo koje smo do sada imali. Momci su položili fudbalsku maturu na najbolji način, sa desetkom. Pobedili su Brazil na Svetskom prvenstvu i najbolji su na svetu. Međutim, sada treba da diplomiraju fudbal kroz svoje igračke karijere. Pred sobom imaju deset do petnaest godina, a možda i više, da diplomiraju.

Je li to način da se te vrednosti usade?

Kada kažem odgovornost i poštovanje, počinjem od sebe. Na prvom sastanku štampali smo pravilnik i rekli im: „Momci, ovo je pravilnik, daću vam ga i vi morate da ga se pridržavate.” Tada sam zgužvao pravilnik i rekao da ima i drugi način, da sami sebe kontrolišu. Da sami naviju sat, kada neko fali, da ga zovu telefonom, kada se neko ne ponaša u skladu sa pravilima, da jedni druge zovu. Pitao sam ih da li to mogu. Oni su me prvo gledali, a zatim su rekli da mogu. Tako je i bilo. Nama nikada niko nije zakasnio.

Kako ste to regulisali?

Imamo hijerarhiju, kapitena od prvog dana, izabrali smo Rajkovića još pre nego što je prešao u Zvezdu. Prepoznali smo u njemu lidera. Rekli smo – ko ne sluša kapitena, kao da ne sluša stručni štab. Ukoliko to zloupotrebe, kapiteni nikada više neće biti kapiteni niti će biti u selekciji. Bitna je i komunikacija sa kapitenima, igračima, stručnim štabom. Vodim ljude koji su profesionalci i koji imaju ogroman entuzijazam da rade i ispunjavaju zadatke.

Po čemu se ovi momci razlikuju od ostalih generacija?

Po potencijalu koji imaju ne razlikuju se ni u čemu. Samo se razlikuju po tome kako taj potencijal usmeravaju i kakvo je njihovo ponašanje, odnos i vera koju imaju u sebe. Ali sve to proizilazi iz rada.

Na šta konkretno mislite?

Nemanja Maksimović je pre Svetskog prvenstva došao i rekao da ne može da stoji, da je najgori igrač na terenu, da se ne oseća dobro, jer u Kazahstanu nije radio dobro. Pitao sam ga šta mu treba. On nikada, ni prošle godine u polufinalu Evropskog prvenstva, nije hteo da šutira penale. A bio je jedan od najvećih potencijala, pre toga prvak Evrope. Rekao je da mu treba da radi. Kada smo mu dali sve što je hteo, kazali smo mu da je sada sve na njemu. On je napredovao i radio i kada su bili penali, došao je i rekao da želi da šutira i da će dati gol. U jednom trenutku sve u njemu je sazrelo i rekao je da nikada u životu nije bio sigurniji. Kada smo se vraćali, u avionu smo sedeli zajedno i rekao mi je da je bio siguran da će dati gol kada je izašao pred brazilskog golmana. To je sazrevanje o kome pričamo. Najvažnije je da je on svestan toga. Rekao je da je prebrodio sve svoje strahove.

Koliko igrača hoće da kaže da nisu spremni?

Kada dođemo, pitamo ih šta im treba da budu najbolji; šta hoćete od stručnog štaba, je li vam dobra hrana...; šta traže od nas. Ipak, treba da znaju i šta moraju da ispune. To je dogovor, tako funkcionišemo. I nikoga ne prisiljavamo ni na šta. Samo moramo da budemo ubeđeni u to. Kada pričam ovako, deluje da je sve savršeno, ali nije niti će ikada biti. Uvek težimo ka tome. Uvek idemo ka golu, uvek jurimo gol više.

Je li to taj mentalitet koji nikada nismo imali?

Mentalitet je nešto što se vežba, kao i svaki drugi aspekt igre, na svakom treningu i na svakoj utakmici. Fudbal se sastoji iz četiri elementa igre: tehnike, taktike, fizike i mentaliteta. Kada imaš sve te četiri stvari, onda je veoma moguće da ćeš imati i petu, a to je sreća. Ali na nju treba da utičeš. Kada kažu imali ste sreće – da, ali ja sam se svojim mentalitetom borio dovde, pritisnuo sam protivnika i naterao loptu da uđe u gol. Šta da je Šaponjić na pola terena stao i mislio da ne možemo? Da bi dobio sve, moraš sve i da daš.

Kako sačuvati ovu generaciju?

Na tome sada sa svojim direktorima planiram da radim. Savo Milošević i Mitar Mrkela su dosta učinili za ovu generaciju i za nas, kao i ceo Fudbalski savez. Oni su najzaslužniji u sportskom delu zbog podrške koju su nam pružili i entuzijazma sa kojim sve ovo dele sa nama. Od ekipe na dole radimo mi, stručni štab. Podršku celom ovom sistemu daju njih dvojica i njihova zasluga je ogromna. Najveća, uz sve ostale strukture Fudbalskog saveza. Hoću da njima prenesem šta mislim da je sada potrebno da bismo iskoristili ovu situaciju da idemo na sledeći nivo, jer u fudbalu, kao i u životu, gde staneš, od te tačke dalje ideš na dole. Mi smo još u usponu i treba ovo da iskoristimo za dalje.

Kako da ostanu u fudbalu i da se usavrše, a da ih ne upropaste slava i novac?

Oni mogu da budu zadovoljni sa ovim za sva vremena. Ipak, moraju da znaju da ako sada stanu, onda su ispustili sve vrednosti koje su nas dovele do ovoga. A to su upornost, istrajnost do kraja i sve što smo radili. Oni bi sada izdali sami sebe i ne smeju da skrenu sa ovog puta. Moraju da nastave da sebe osvešćuju. Još su klinci, još su mladi. Iz iskustva vrlo dobro znam da je fudbaler dokle god igra fudbal dete. Ima i izuzetaka. Moraš da nastaviš da učiš, da budeš svestan da možeš biti bolji, da se usavršavaš, i ne sme niko da odstupi od vrednosti. Bitno je da ne uđu u začarani lanac nekih poroka i da naprave projekat svoje karijere.

Da li ste im svesno usađivali te životne lekcije?

To ide jedno sa drugim. Svaki savet je usmeren ka tome da oni budu bolje ličnosti i bolji igrači. Kada si bolja ličnost, u velikoj meri ćeš biti i bolji igrač. To je cilj i metod rada koji sledimo. Rekao sam im da sada paze kakve izjave daju, kakve pesme pevaju, jer je sve to poruka koju šalju.

Šta dalje planirate?

Želim da ovo iskustvo podelim sa svima, da podelim sve što imamo, da pomognemo u svim sferama našeg fudbala. Mislim da možemo puno nekome da damo, a taj neko treba da bude trenerska služba, instruktorska služba, svi mladi ljudi koji vole fudbal, mediji, da podelimo informacije koje smo tamo dobili, jer mi smo na SP bili najbolji, pošto smo od prvog trenutka učili. Protiv Urugvaja nam je falilo malo više odlučnosti. Protiv Malija je već bilo 2:0, jer smo učili. Moraš svakog protivnika da poštuješ. Protivnik će ti pokazati tvoje slabosti. Misliš da nije bitno što su dva puta pogodili prečku? Ne, treba da razmisliš kako su došli do prečke. Tebi je protivnik najbolji drug zato što ti pokazuje tvoje slabosti. Na tome želimo da radimo, voleo bih da komuniciramo sa svim službama u svetu fudbala, da podelimo ovo iskustvo, gratis.

Koliko su Vaš otac Blagoje, Radomir Antić i Bora Milutinović uticali na Vas?

Otac mi je usadio ljubav prema fudbalu i dok sam bio igrač, vodio me je i savetovao. Uticao je na moju odluku da u vreme teškog života ovde, kada projekat moje karijere nije bio jasan, prihvatim ponudu Atletika kao sedamnaestogodišnjak. Sigurno sam mogao da imam bolju karijeru, možda bih, da sam ostao, imao bolju, ali sam mu zahvalan što me je doveo do ovog trenutka. Sve iskustvo koje sam stekao igrajući fudbal u inostranstvu pomoglo mi je da budem bolji igrač i bolji trener. Na prvom mestu je moj otac, čovek koji je najviše uticao na mene, i mnogo mi je teško što nije tu da mogu da podelim ovaj uspeh sa njim. Posle svake utakmice sam želeo da porazgovaram sa njim.

Sa Radomirom Antićem se i danas savetujem i pričam. Za vreme SP se nismo čuli. Čuo sam se s Borom Milutinovićem, koji me je posle svake utakmice zvao. Oni su mnogo uticali na mene i sada ću još više razgovarati sa njima.

Čestitke od Đokovića i Đorđevića

Ko Vam je čestitao?

Zvao me je Branislav Ivanović, Sale Đorđević, Radosav Petrović, Nemanja Matić nam je još pre SP poslao video poruku, Novak Đoković, Ivan Obradović... Radovan Ćurčić je pre svake utakmice slao podršku. Ne želim nekoga da izostavim, a još uvek nisam pregledao sve poruke. Sve strukture Fudbalskog saveza su zaslužne za ovaj uspeh, svako ko trenutno radi i ko je radio u FSS-u na projektu ove generacije – od instruktora, selektora, trenera. Svako bi voleo da se prepozna u ovom uspehu i ja želim da im se zahvalim i da sa njima podelim sve ovo.

Utišavao sam navijače da me igrači čuju

Kakvu ste imali podršku zemljaka na Novom Zelandu?

Naši ljudi na Novom Zelandu, u Australiji, ali i iz okolnih zemalja bili su neverovatni. Oni to drugačije doživljavaju nego mi ovde zato što su otuđeni i što su daleko. Imali smo toliko podršku da nam je stvarno bilo predivno. Morali smo malo da ih zaustavljamo kad su ispoljavali svoju ogromnu ljubav i radost. Želim da im se zahvalim, znam da oni tamo čitaju, jer su bili velika i prava podrška. Komunicirali smo iza gola, pa im kažem – sad nema navijanja, sad ja pričam. Oni zaćute, a kad završim, kažem im da navijaju. Oni onda nastave. To se dešavalo kada mi treba 30 sekundi jer vidim da ekipi treba neka informacija. Stručni štab i publika su sarađivali. Dosta puta publika svojim delovanjem pokvari situaciju na terenu kada napravi bakljadu i poništi ritam.

Izvor: Politika  - Đorđe Smiljanić – Katarina Ivanović