Istina, nikada nisam propila ni kuću, ni porodicu, ni karijeru, niti to uopšte mogu pošto ništa od navedenog i nemam. Prije bi se moglo reći da ih nemam baš zato što pretjerujem u piću. A to je problem koji sam evo sve do sada, kada kucam ove redove (jednom rukom), svjesno ignorisala i izmišljala svakakva opravdanja. A sve to traje previše dugo.

Držim se samo jednog pravila – ne počinjem da pijem prije zalaska sunca – i baš to pravilo mi je evo već godinama služilo kao dokaz da je sa mnom sve u redu. (Uzgred da napomenem: ovo pravilo ne važi kada sam na odmoru ili u bilo kojoj situaciji koja makar i podsjeća na to). I tako iz dana u dan samu sebe tapšem po ramenu i divim se vlastitoj suzdržanosti, a ovamo jedva čekam da sunce zamakne iza prvog brda. Naravno, ako pretpostavimo da sam dovoljno razmakla zavese u stanu da bih to mogla i da vidim.

Čekanje na prvi mrak da biste smućkali koktelčić i nije naročito teško kad vam treba cijeli dan da se oporavite od pakla kroz koji vam je tijelo prošlo prethodne noći.

Kako sa mnom stvari stoje, između čeone lobotomije i flaše uz čelo i nema neke posebne razlike. Podjednako banalni dani slivaju se u jedan dug, ljigav niz. Budim se u podne, tumaram dok mi se sve muti pred očima, izbuljena u kudikamo srećnije živote mojih mnogo produktivnijih i prilagodljivijih prijatelja dok se dokazuju na bezbrojnim društvenim mrežama, i polako i metodično pijem kafu. Na litre. Kafa mi je neophodna, njeno braonkasto bljedilo identično je onome koje neprestano imam ispod umornih očiju. 

Pravo je čudo što sam još živa, obavijena velom magline dok je sunce već visoko odskočilo i nemilice me zasljepljuje svaki put kad promolim nos iz tjeskobe ove dične rupe koju nazivam stanom. Svaka situacija u kojoj se zateknem, bila ona važna ili ne, postaje užasna usled groznice koja me neprestano trese. Sve više zatičem sebe kako se nekom izvinjavam što kasnim, kucam očajničke poruke dok čekam da se upali zeleno na semaforu i od nervoze udaram po instrument tabli. Da, zbog saobraćaja se osećam uznemireno, ali zbog sebe još i više.

Uznemirena, jer sam ponovo dreždala sama u stanu do u sitne sate gledajući po milioniti put jedne te iste spotove na Jutjubu i šaljući sramne mejlove koje kucam dok su mi kapci na pola koplja, škiljeći očima podlivenim krvlju pošto već jedva gledam. Kada jednom pošaljem ove mejlove, više ih skoro nikad i ne pogledam. Ne želim ni da znam šta sam pisala.

Ništa ne stižem da uradim. I sebe i svakog drugog ko je spreman da sluša ubjeđujem da imam stvaralačku blokadu, ali je prava istina da gubim osjećaj za stvarnost. Prestravljena sam i od same pomisli da preguram dan trijezna. Plaši me svaka gola istina koja potekne iz potpune i nesputane bistrine uma. I zato pijem.

Ponekad mi se neko od mojih prijatelja, razrogačenih očiju i zabrinutim tonom požali kako suoni ti koji mnogo piju– tri, ponekad i četiri noći zaredom. U zavisnosti od toga koliko sam u tom trenutku popila, ja ili glumim zabrinutost ili ih spremno obavestim kako ima evo već deset godina kako pijem maltene iz noći u noć. U zavisnosti od toga koliko su oni u tom trenutku popili, ovaj im je podatak ili veoma zabavan ili potpuno deprimirajući. Ali ja u oba slučaja ništa ne osjećam. I zato pijem.

Umjerenost ne postoji u mom rječniku. Pijem dok ima šta da se pije, a često pijem i više od toga. Ja sam vam djevojka više sklona tečnim nego čvrstim supstancama. U stanju sam da danima ništa ne okusim, oslanjajući se na dijetu od umaka, užasnuta od same pomisli da u stanu nemam čime da plaknem grlo.

Kao i masa drugih, i ja koristim socijalnu anksioznost kao opravdanje za neprestano pijanstvo. Sa svetom je lakše ophoditi se kroz filter, baš kao što je i mnogo lakše kačiti fotke samog sebe na internet kroz filter. Filteri tome i služe, da se sakriju mane koje se kriju ispod površine.

Ja sam stendap komičarka. U stanjima izmenjene svesti moji nastupi su sasvim rutinski. A kad sam već zabavljačica, piće je nerijetko i jedini način da se moj trud nagradi. Pošto sam do srži jeftina osoba, meni je potpuno neshvatljiva ideja da odbijem nešto što mi se nudi za džabe. Nije to samo moj stav. Jedna od zabavnijih igara koje praktikujem u krugu komičara sa kojima se družim zove se „Ko će prvi u savjetovalište za alkoholičare?". Niko od nas ne bi volio da lično bude taj koji ne može da se izbori, koji ne može da izdrži, ko je dežurna tužibaba. Ali na kraju ćemo ipak morati, to je sigurno. Spisak komičara koji su prerasli alkohol je duži od prosečnog spiska za slobodan mikrofon. Skoro svi stariji od 35 koje poznajem i koji rade isto što i ja na kraju su prešli na suvo i prepustili se sudbini usamljene duše na sceni sa čašom kisele u ruci. To sad verovatno znači da su mi ostale još dobre (kad kažem dobre, u stvari mislim loše) četiri godine za opijanje.

Znate kako reklame za alkohol uvijek krase slogani tipa „Budite umjereni"? Kad vidim tako nešto, sebi u bradu promrmljam „Ma važi", samo da bih se prvom prilikom potpuno obeznanila od alkohola, tako da više ne znam za sebe. Zato često idem pješke do grada kad znam da ću da se prebijem. Pravim detaljne planove opijanja. A to su uglavnom i jedini planovi koje sam u stanju da izmozgam.

Najradije pijem burbon, ali volim da se počastim i nečim drugim. Pod uslovom da sadrži više od 0 odsto alkohola i ima iole prijatan ukus. Ne znam kakav ukus ima dobro vino, ali zato odlično poznajem ukus onog osrednjeg. I znate kakav je? Ma odličan!

Sebi kažem kako ovako više ne može. A ipak sam potpuno svesna da ću nastaviti po starom. Jer je svaka druga mogućnost nepojmljiva. Bez uljuljkivanja. Toliko dugo već pijem da ništa drugo ni ne znam. Moja emotivna vezanost za alkohol opstaje duže nego mnogi brakovi – na neki način i jesmo vjenčani. Mi smo partneri, nespremni na raskid jer nam je udobno u našem svetu iluzija. Ja očajnički želim razvod. Ali neću ni da ostanem sama. I zato pijem. 

Izvor: vice.com