U okviru „Bunt” festivala, 9. novembra, u beogradskom „Zvezdara teatru” održan je koncert „Nakon svih ovih godina… na drugačiji način”, na kome su brojni, pretežno mlađi muzičari, izvodili pjesme „Bijelog dugmeta”. Te večeri, Petar Peca Popović, jedan od inicijatora ovog humanitarnog koncerta, podsjetio je da je „Bijelo dugme” prvi put sviralo u Beogradu prije četiri decenije – 10. novembra 1974.

Koncert je organizovan u Domu sindikata povodom rođendana čuvene emisije „Veče uz radio”, koju je na Prvom programu Radio Beograda vodio Nikola Karaklajić. Te večeri publici u sali, ali i preko radio-talasa, predstavili su se i „Smak”, „Pop mašina” i „Crni biseri”. Za sve to je bio zaslužan i Peca, Nikolina desna ruka koji je „Bijelo dugme” već predstavio u emisiji poslije njihovog nastupa na ljubljanskom „Bum” festivalu te godine. Moj brat blizanac Raša i ja, u to vrijeme gimnazijalci, bili smo saradnici emisije, pa smo naravno prisustvovali koncertu. I slijedećeg dana se šepurili po razredu.

Za „Bijelo dugme” smo znali, jer su te jeseni već zaintrigirali singlom sa pesmama „Da sam pekar” i „Selma”. Ali jedno su bili snimci, a drugo susret. Tokom nekoliko pjesama koje su odsvirali, veseli Bosanci zaludjeli su cijeli Dom sindikata. Za tinejdžerske duše su predstavljali neodoljivu mešavinu bugija i poskočica na način „Ju grupe”. Goran Bregović je gitaru držao opasno nisko, izgledao je kao Džimi Pejdž iz „Led cepelina”. A ni ostali nisu zaostajali za njim. Zvoncare i čizme sa viskom petom u maniru grupa „Slejd” i „Ti reks” su se podrazumevale. I eto, uz tada veoma voljenu „Ju grupu” stigao je još jedan sastav koji je bio u kontaktu sa onim što se sviralo u svijetu, ali obojen nijansama ovih prostora. I naslućivalo se da neće ostavljati ljude ravnodušnima. Tako je i bilo. I danas su pretjerano hvaljeni, ali i bezrezervno osporavani.

Nekoliko nedjelja kasnije izašao im je prvi album i požar se proširio po cijeloj zemlji. I zaista nije pretjerivanje kada se govori o „dugmemaniji” koju su tih godina izazivali. A Bregović je očigledno imao ambiciju da juriša na rekorde. I nikad se nije predavao. Kada su polovinom 1977. počeli da ih nagrizaju unutrašnji sukobi, pa su prekinuli turneju, brzo su se proširile priče da su pred raspadom. Umjesto razlaza, 28. avgusta te godine odsvirali su čuveni besplatan koncert kod Hajdučke česme. Po uzoru na „Rolingstonse” u Hajd parku napravili su događaj koji je bio najveće rok okupljanje u dotadašnjoj domaćoj rokenrol istoriji. A jeste bilo šareno i veselo. Mada je malo prisutnih (procjenjuje se da je bilo od 70.000 do 100.000 duša) uopšte čulo koncert (kao i mnogo kasnije na Hipodromu). Bio sam relativno blizu bine, na mjestu do koga je zvuk dobacivao, ali je zato gužva bila nesnosna. Po završetku koncerta grupa se jedva kolima probijala kroz masu. A kad je omladina shvatila da su u automobilu njihovi ljubimci navodno su podigli kola i nosili ih. Bar su tako Bregović i Željko Bebek te noći pričali Slobi Konjoviću tokom intervjua na radiju Studio B. Danas, kada nekog odvedem na taj omanji proplanak, ne možemo da vjerujemo da se sva ta masa tamo slila.

U vrijeme albuma „Bitanga i princeza” 1979. pet puta su rasprodali beogradsku Halu „Pionir”. Što je takođe bio rekord. Kao i obično bili su smješteni u rokerski hotel „Union”. Trebalo je da uradim intervju sa Bregovićem, pa sam se jednog popodneva probijao do hotelskog ulaza kroz špalir tinejdžerki. U hotelskom lobiju je vladala zbrka i naleteo sam na blijedog Bregovića koji mi je zbunjeno rekao: „Ne mogu da vjerujem. Sad sam došao kolima do hotela, istrčao je taj tip i rekao: ’Ja ću da ga parkiram.’ Dao sam mu ključeve, a on je sjeo u kola i pobjegao.”

U to vrijeme Bregović je kupio šminkerski automobil „jaguar” i bio je na udaru dijela publike i kritike da se „prodao”. E pa taj mangup se predstavio kao radnik hotela i pod punim gasom je zbrisao. Ali ne daleko. Već na kraju ulice se zabio u banderu. Poslije se proširila šala da je neko nadmudrio i Bregovića. Mnogo kasnije, krajem devedesetih, kad sam bio zaposlen na Radio Pančevu, često sam iz Beograda do tamo išao auto-stopom. Jednog jutra na pančevačkom mostu mi se zaustavio luksuzan „mercedes” sa francuskim tablicama. Vozač je džentlmenski otvorio suvozačeva vrata i rekao: „Ajde Pero, da te vozim na posao!”

Jasno, bio je to Bregović koji mi je usput ispričao da po Beogradu vozi „trabant”, jer ga niko ne krade, „svima smrdi i u njemu si nevidljiv”. A za duže lokacije koristi „mercedes”. E od takvih paradoksa je sastavljena i biografija „Bijelog dugmeta”.

piše: Petar Janjatović za politika.rs