Vest za Ginisovu knjigu rekorda, počujte: „Od početka izborne kampanje do danas u Srpsku naprednu stranku (SNS) učlanilo se 60.000 ljudi (grad veličine Kraljeva), to jest blizu hiljadu ljudi dnevno”, javljaju mediji. Od kad su pobedili na parlamentarnim izborima 2012. godine, članstvo im se učetvorostručilo. Sada, kažu, broje preko četiri stotine hiljada članova.

Kakvo se to čudo dešava? Predsednik stranke obećava krv, znoj i suze, a članstvo – nikad brojnije. Jesu li to naši najvredniji Srbi, ti koji pohrliše da pomognu voljenom vođi?

Nisu, ne brinite. Da je Vučić obećao kolektivno ritualno samospaljivanje, opet bi se oni učlanili – da bi ga izbegli. Zar to nije kristalno jasno?

I nije to prvi put u istoriji da se ljudi ovako ponašaju, namirišu korist i – juriš! Trenutno je u Srbiji najveća korist u tome da budeš blizu onima na vlasti – jer ovde nijedna institucija ne funkcioniše. Ko sumnja neka samo pročita ovaj citat: „Hapšenje bivših čelnika Upravnog odbora ’Galenike’ odloženo je kako bi jedan od njih, inače direktor Socijalističke partije Srbije (SPS), uradio završni račun stranke o troškovima za izbornu kampanju”, piše beogradska štampa. Čudi li ovo nekoga? Miriše li vam ovo na radikalne promene?

A narod nije glup. Svom snagom i u punoj brzini potpisuje pristupnice za članstvo u SNS-u, dok partijska statistika otkucava: dvesta na dan, trista na dan, hiljadu novih članova na dan...

Ekonomistima (obrazovanijim) stvar je kristalno jasna: ova pojava ima i ime, to jest dijagnozu – u pitanju je špekulativni mehur. Špekulativan je zato što svi učesniciočekuju da ostvare nekakvu dobit. Mehurom ga nazivamo stoga što nastavlja da raste – dok ne pukne. A retko se u istoriji dešavalo, skoro nikad, da pucanje mehura prođe bez ozbiljnih lomova.

Nije se tu ništa promenilo od one davne 1636. godine, kada se u Holandiji pojavio špekulativni mehur – kada su ljudi počeli mahnito da kupuju (i prodaju) lukovice od lala, ako verujete. Mnogi su se preko noći obogatili i dali signal svima ostalima da se pridruže. Narod je masovno stao da prodaje sve što ima, a novac da investira u cveće. U bescenje su nudili kuće i zemljišne posede, čak su ih prodavali na šalterima za kupovinu lala. Sve dok jednog dana, kao iz vedra neba, munjevito ne skočiše cene hrane, zemljišta i svega ostalog – i nastade glad. Holandija je u sekundi prestala da liči na predvorje odaja boga Plutona, a ovaj prvi zabeleženi špekulativnim mehur dobio je ime „tulipomanija”. Manija, dakle, kao i svaka druga.

Ljudi se ni kasnije (naravno) nisu opametili, a mehurovi su se ponovo, s vremena na vreme javljali. Tako je bilo u doba velike ekonomske krize, 1929. godine, a i kasnije, 1987. i 1989. – ili 2007. godine, kada je pojavio špekulativni mehur na tržištu nekretnina u Americi. Uostalom, isto se dešava i sada u Srbiji gde se najbolje kotira i ubrzano raste – članstvo u SNS-u!

Sad je važno reći i to da niko na svetu nikada nije saznao kada će neki mehur da pukne. Zašto? Pa zato što mehur raste zahvaljujući očekivanjima, bez obzira na to kako izgleda stvarnost. A očekivanja se promene preko noći, samo, koje noći će to biti, to niko ne zna. Jedno je sigurno – kad pukne, čuje se daleko...

A mnogi su u Srbiji voleli da za nastanak one ekonomske krize iz 2007. godine optuže neoliberale i njihovu pohlepu. Dakle, uaaa, pohlepni kapitalisti, Amerikanci, ništa vam nije sveto, lična dobit vam je iznad morala, pravde i čovečnosti... Što je sve tačno. Ništa drugo do pohlepa ne vuče ljude u rizične aktivnosti. Samo, hoćemo li sada od istih analitičara čuti barem reč jednu o pohlepi članova SNS-a? Koji sigurno nisu ni neoliberali ni Amerikanci, mogu da se zakunem u to.

Mada se, istini za volju, Srbija tu razlikuje. U neoliberalnom svetu mehurovi nastaju spontano, dok je ovaj mehur kreirao srpski državni vrh, u liku vladajuće političke partije – svojim dvosmislenim obećanjima i jednosmernim kršenjem svakog dosad izrečenog obećanja. Kako? Pa recimo, malopre pomenutim odlaganjem zatvora za dokazane prijatelje svoje stranke. Objavom svoje poslaničke liste. Najavom imena ljudi koje nameravaju da postave za ministre. Zar stvarno misle da mi to ništa ne vidimo i ne umemo da tumačimo?

Iskustva govore još jednu bitnu stvar, valja ovo zapamtiti: pohlepa je sve veća što je veće neznanje onih koji se upuštaju u špekulativne mehurove. Što bi rekao veliki njujorški finansijer Bernard Baruh: „Kad dođe trenutak da prosjaci i čistači cipela, pevaljke ili brice stanu da ti objašnjavaju kako da se obogatiš, vreme je da se prisetiš da nema ničeg opasnijeg od uverenja da se nešto može dobiti – ni za šta.”

A ovde su svi pohrlili baš po to: da ništa ne ulože i da dobiju – nešto. Ne mora mnogo. Makar posao da sačuvaju, i službeni auto, eto, samo to. Pa zar novi premijer nije obećao pre neki dan da će samo polovinu službenih automobila rashodovati. Moj, vala – neće... Nego, Mico, dušo, gde se ono beše uzimaju te pristupnice?

Profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu