izvor: Politika

U kon­ti­nu­i­ra­noj bor­bi ko­ju Sr­bi­ja vo­di sa­ma sa so­bom već de­se­tlje­ći­ma – ni­šta no­vo. Bor­ba tra­je, is­hod pot­pu­no ne­iz­vje­stan, a li­ni­ja „fron­ta” pro­la­zi kroz srpsko dru­štvo pra­ve­ći ci­vi­li­za­cij­ski hi­ja­tus.

Li­ni­ja ras­ce­pa, isto­rij­ski gle­da­no, ne­ka­da je bi­va­la de­fi­ni­sa­na stran­ka­ma ili po­je­din­ci­ma ko­ji su svo­jim dje­lo­va­njem obi­lje­ži­li vrijed­no­sti za ko­je su se za­la­ga­li. Jed­ni za „tra­di­ci­o­nal­no”, dru­gi za „mo­der­no”, jed­ni za na­pre­dak, dru­gi za sta­tus kvo, jed­ni za Is­tok, dru­gi za Za­pad... U raz­li­či­tim isto­rij­skim pri­li­ka­ma raz­li­či­te su te­me bi­va­le pred­met spo­ra su­ko­blje­nih stru­ja. No, ono što je za­ni­mlji­vo, u pro­šlo­sti je li­ni­ja uvijek bi­la ja­sna, zna­lo se ko­je or­ga­ni­za­ci­je, stran­ke ili lič­no­sti za­go­va­ra­ju ko­ju op­ci­ju, dok da­nas to već ni­je slu­čaj. Li­ni­ja ci­vi­li­za­cij­ske pu­ko­ti­ne ne ide iz­me­đu stra­na­ka, ona ide kroz njih, dije­li par­tij­ska tki­va, pro­la­zi kroz in­sti­tu­ci­je, u ne­kim slu­ča­je­vi­ma ta pu­ko­ti­na dije­li i po­je­din­ce, či­ni shi­zmu u nji­ho­voj du­ši i mi­sli­ma, što si­tu­a­ci­ju či­ni do­dat­no te­škom i kom­pli­ko­va­nom.

Ovo bi mo­glo da bu­de ob­ja­šnje­nje za op­štu kon­fu­zi­ju u dru­štvu, za to što ponekad iz­gle­da­mo kao brod bez kom­pa­sa ko­ji se ori­jen­ti­še pre­ma zvije­zda­ma u oblač­noj no­ći.

Ka­da je Zo­ran Đin­đić 2000. po­ku­šao da u upo­tre­bu uve­de kom­pas, evrop­ske vrijed­no­sti i jed­nu sa­svim no­vu fi­lo­zo­fi­ju ži­vo­ta i ra­da, mno­gi ga ni­su raz­u­mje­li. Ne­ki ni­su mo­gli da ga raz­u­miju. Ne­ki ni­su htje­li. Ka­da je od­lu­čio da uđe u sukob sa or­ga­ni­zo­va­nim kri­mi­na­lom, bio je usa­mljen. Ni­je na svo­joj stra­ni imao me­di­je, ni­je imao in­te­lek­tu­al­ce, ni­je imao opo­zi­ci­ju, ni­je imao mno­ge svo­je koa­li­ci­o­ne part­ne­re i sa­rad­ni­ke.

Ka­da je Bo­ris Ta­dić od­lu­čio da Sr­bi­ji s vra­ta ski­ne bre­me Ha­škog tri­bu­na­la, bio je usa­mljen. Ni­je na svo­joj stra­ni imao jav­nost, ni­je imao po­dr­šku ve­ći­ne medija, ni­je imao opo­zi­ci­ju, ni­je imao in­te­lek­tu­al­ce.

Da­nas, igrom okol­no­sti, Alek­san­dar Vu­čić dje­lu­je usa­mlje­no u svo­joj bor­bi pro­tiv ko­rup­ci­je i kri­mi­na­la. Dje­lu­je kao da je je­di­no nje­mu, u či­ta­vom si­ste­mu, sta­lo da se ta stvar iz­gu­ra. Dje­lu­je kao da je to nje­gov lič­ni kr­sta­ški po­hod.

Na­su­prot nje­mu ima­mo Mi­ško­vi­ća, Mo­rav­ca, jed­no­stav­nog čo­vje­ka iz na­ro­da ko­ji se kroz ži­vot pro­bi­jao od nu­le, iz­me­đu Sci­le i Ha­rib­de, ra­dio je i stva­rao ovaj do­ma­ćin, vrijed­no i pre­da­no, i za­hva­lju­ju­ći svo­joj umje­šno­sti, vrijed­no­ći i sa svo­jih de­set pr­sti­ju stvo­rio ime­tak ko­ji sa­da ne­ko ho­će da mu ot­me i uni­šti. Skro­man je i ću­tljiv, tr­pio je svu si­lu ne­prav­de ko­ju zlob­ni­ci de­ce­ni­ja­ma si­pa­ju na nje­ga. Je­di­ni raz­log zbog kog je Mi­ško­vić uhap­šen sa­mo je to što se ne­ko­me za­mje­rio i što ga ne­ko mr­zi.

Ovo je, na­i­me, sli­ka ko­ju taj­kun na op­tu­že­nič­koj klu­pi gra­di po sa­vje­tu svo­jih pi-ar struč­nja­ka.

A nji­hov na­por ide ka to­me da Mi­ško­vi­ćev su­kob sa za­ko­nom, jav­nost vi­di kao bor­bu pro­tiv pri­vat­nog pred­u­zet­ni­štva, slo­bod­nog tr­ži­šta i kao lič­ni su­kob Miško­vi­ća i Vu­či­ća.

Ono što je že­lio da ura­di Đin­đić, i ono što je ura­dio Ta­dić ni­je ni bi­la, ni­ti je tre­ba­lo da bu­de – lič­na stvar Đin­đi­će­va, od­no­sno Ta­di­će­va. Oni je­su bi­li li­de­ri, ali nji­ho­va na­sto­ja­nja mo­ra­la su da bu­du pri­o­ri­tet­ni dr­žav­ni po­sao, a ne stvar nji­ho­vog ina­ta. Po­sto­je oprav­da­nja, si­tu­a­ci­ja je bi­la ta­kva, sta­nje u in­sti­tu­ci­ja­ma ni­je do­zvo­lja­va­lo da bu­de dru­ga­či­je. No bi­lo ka­ko bi­lo – po istom prin­ci­pu, ni dana­šnja bor­ba pro­tiv kri­mi­na­la i ko­rup­ci­je ne smije i ne mo­že da bu­de lič­na stvar Alek­san­dra Vu­či­ća. Evo pri­li­ke da po­ka­že­mo, kao dru­štvo, da li smo naučili ne­što iz svo­je isto­ri­je. Ta­ko­đe, da od­go­vo­ri­mo na pi­ta­nje ho­će li sva­ki na­pre­dak Sr­bi­je, sva­ki ci­vi­li­za­cij­ski is­ko­rak, bi­ti po­slje­di­ca ne­či­je tvr­do­gla­vo­sti i „lu­do­sti”, ili će se stvo­ri­ti uslo­vi za si­stem u ko­me će in­sti­tu­ci­je na­po­kon po­če­ti da ra­de u ko­rist na­še ko­ri­sti.

Na to pi­ta­nje mo­ra­ju da od­go­vo­re pr­ven­stve­no sve in­sti­tu­ci­je vla­sti. Po­tom medi­ji. Da li će oni od sva­kog op­tu­že­ni­ka ko­ji ima umije­šan pi-ar pra­vi­ti žr­tvu, sa istim ela­nom s ko­jim hap­se, su­de i pre­su­đu­ju oni­ma ko­ji u svoj pi-ar ne mogu to­li­ko da in­ve­sti­ra­ju?

Pre­va­zi­la­že­nje ci­vi­li­za­cij­skog ras­cje­pa i osi­gu­ra­nje evrop­ske bu­duć­no­sti su­vi­še je ozbi­ljan iza­zov za Sr­bi­ju da bi ga pre­pu­sti­li mi­si­ji po­je­din­ca. Bez ob­zi­ra koliko je on upo­ran, rije­šen ili spo­so­ban. Bez ob­zi­ra je­smo li par­tij­ski istomišlje­ni­ci. Ako je ne­ko u po­zi­ci­ji da ura­di stva­ri ci­vi­li­za­cij­ski va­žne za čitavo dru­štvo, oko to­ga se mo­ra stvo­ri­ti dru­štve­ni kon­sen­zus i uza­jam­na solidar­nost.

Jer, ne­ke stva­ri, jed­no­stav­no, ni­ko ne mo­že da ura­di sam.