Ovdje očigledno ima jedan problem za koji se računalo da neće biti otvoren i mislim da su tu u suštini krivi svi. I oni koji ga nsu na vrijeme postavili i isto tako oni koji ga sada pokušavaju na brzinu uhvate. Nije bilo potrebe za takvim nečim i BiH mora da jednog dana sama sebi otvori sve moguće procedure koje se odnose na politički sistem i na ono što je čini subjektom međunarodnih odnosa i da kaže kako će se ponašati. Ovako je to od prilike do prilike, nikada ne znate kada će biti to neko iznenađenje. A sada to može biti objektivan problem za sve u Bosni i Hercegovini.

U slučaju da ne dođe do potpisivanja ovih sporazuma posljedice su katastrofalne. Da li to vrši ikakav pritisak na vladajuću šestorku ako ona uopšte i postoji?

Generalno gledano mnoge su se stvari u BiH dešavale u praktično uslovljenim situacijama kada su upravo vladajuće garniture bile prisiljene da neke stvari rješavaju da bi postigle određene standarde. Recimo, kao što je to bilo u slučaju vizne liberalizacije. Tek kada vide da bi se moglo ostati bez stolica i vlasti, neke stvari poput čitavog tog sklopa propisa koji se odnosio na vize, rješavao se brzo.

Očigledno da je veliko pitanje da li je svima stalo da vide Bosnu i Hercegovinu u Evropskoj uniji ili blizu Evropi. Ili to opet ide preko leđa običnih građana, mada ovaj put ide i preko poslovnih ljudi.

Tu treba jedna radikalna promjena pristupa kada je u pitanju sam taj odnos BiH prema onome što čini standard Evropske unije. Naime, ovdje se postavlja pitanje da li mi primamo Evropsku uniju u naše članstvo ili EU treba sutra da primi BiH. Mislim da Evropska unija stvarno može bez nas. Ne možemo toliko da postavljamo uslova i mislim  da je trebalo da neke stvari koje sada izlaze na površinu riješiti na vrijeme. Na žalost kod nas su politički lideri previše zaokupljeni političkim prilikama i situacijama, a sa druge strane i službe koje bi trebalo tim da se bave mislim da su nedovoljno jasno i nedovoljno brzo ukazivale na probleme.

Treba se pozabaviti ne samo tim kakav je politički dio već i time kakvi su administrativni kapaciteti koji se odnose na BiH, šta sve generalno gledano ne funkcioniše.

Prošle sedmice ste bili domaćin visokoj delegaciji Ministarstva spoljnih poslova Repbublike Hrvatske i pokušali ste na jednom okruglom stolu da približite situaciju koja će zadesiti BiH od 1. jula, odnosno dolaskom Evropske unije na naše granice. U kojoj mjeri je BiH spremna za taj proces?

Bosna i Hercegovina je olako prišla tom problemu. Pogotovo što je njena karakteristika da sa svim svojim  kapacitetima i političkim i administrativnim, stručnim, tehničkim i mnogim drugim nije spremna uopšte za bilo kakav precizniji odnos sa EU, pa tako i za sam taj čin da Hrvatska ulazi u njeno članstvo. Mislim da smo tu ostali „kratki“ i misli mada će to izazvati čitav niz problema u funkcionisanju BiH.

Čini mi se da mnogi koji su zaduženi za to, naročito politički predstavnici, nisu bili svjeni toga i više su se bavili nekim drugim stvarima koje su uglavnom stvari unutrašnje prirode.

Upravo se o tim „tehničkim“ stvarima govorilo na seminaru na kojem je o iskustvima Hrvatske u pristupanju EU govorila i pomoćnica ministra spoljnih poslova Hrvatske Andreje Metelko Zgombić.

Mi smo doveli predstavnike iz Hrvatske koji su se direktno bavili procesom ulaska Hrvatske u EU. Nedonošenjem političkih odluka, već onim kada je proces počeo i onim kako ga je trebalo od početka do kraja voditi.
Mislim da je to bilo jedno dobro iskustvo, a na žalost nije bilo mnogo zainteresovanosti kod predstavnika institucija izuzev Ministarstva unutrašnjih poslova, oni su bili u jednom zanimljivom sastavu. Očigledno je da se mnogi tu više bave politikom nego što čine taj posao. Tu nije bilo politike. Govorilo se o tehničkim stvarima. O svemu onom što slijedi nakon donošenja političkih odluka.

Nažalost, neki misle da tu nemaju šta da vide, da nauče. Prema tome, očigledno je da tu ima mnogo onih koji će dugo živjeti od procesa pristupanja Bosne i Hercegovine Evropskoj uniji, ali sa namjerom da to bude što kasnije.

(Frontal)