Далиборку Киш-Јузбашу читаоци Фронтал-а можда понајвише знају као аутора текста/писма “Бањалука: Полицајац Танасић Драшко малтретирао малољетнике?! “. Сада смо са овом умјетницом урадили интервју у којем представљамо колико њен скорашњи књижевни/умјетнички рад толико и њена промишљања о нашем друштву. Иако смо свјесни да је интервју дуг, посебно за онлајн форму, нисмо жељели исти да превише скраћујемо.

Примјењена умјетност је занимање од ког живим, а књижевност умјетност за коју живим је ваш опис који стоји на блогу Бањалучки протест. Да ли се може живјети од примјењене умјетности?

Да, може. Само не знам да ли се то може у Републици Српској, јер нисам ни пробала. С обзиром да знам како је бити уметник у оквиру књижевности, верујем да је то јако тешко на другим пољима, ако не чак и немогуће. Изложба мог уникатног накита „Captain’s Green Garden“, која је постављена у Галерији у Лакташима 7. марта и трајаће до 17. марта 2012. је моја прва званична изложба уникатног накита и фотографија у Републици Српској. Своје радове излажем у Италији, на подручју Ломбардије, под окриљем удружења „Couriosando“. Наравно, то од мене захтијева приличан напор у смислу да понекад прелазим и по неколико хиљада километара мјесечно и да живим у двије државе, али то не видим као жртву. Једноставно, радим оно што мислим да треба како бих опстала као умјетник.

Ових дана промовишете збирку поезије “Азилант у црвеним папучама”. Упознајте нас и читаоце у кратким цртицама са својим новим дјелом?

Сумњам да је “Азилант у црвеним папучама” моја најбоља књига, али је сигурно да је то књига због које сам доживјела свакаква чуда. Пјесме из те књиге су превођене, награђиване, објављиване у часописима, антологијама у неколико земаља. Написала сам је 2006. године, предавала у штампу, затим је повлачила из штампе и тако годинама, све до 2010. када је прошла на конкурсу Министарства за просвјету и културу на којој су јој додијелили 500 КМ помоћи. И данас мислим да је боље да су ме ошамарили. Јавно сам одбила примити тај новац, јер се још увијек осјећам као умјетник, а не као просјак. Моја породица више од тога годишње издваја за жице, палице и папир за принтање, све у име умјетности, Тада сам одлучила да уопште не објавим ту књигу.

У међувремену, пјесме је прочитао заиста велик број људи путем интернета и штампаних медија, а пјевач и композитор Бошко Беук објављује свој албум “Ла Коста” у Шпанији, двојезично издање (српско-шпанско) по пјесми “Обала” и још неколико пјесама из те књиге. Исте године (2010.), мој старији син, Бранко Страхиња Јузбаша, компонује своју прву пјесму “У земљи гдје живе вукови”, а потом и цијели албум под истим именом за потребе бенда “Дроњак”. Тако сам се нашла у ситуацији да је један афирмисан композитор моје пјесме искористио за свој рад, а најмлађи метал роцк бенд у држави свој комплетан рад темељи на књизи која никада није објављена. С обзиром да је књига сама нашла свој пут и своју публику, нисам имала неки избор, него да је коначно објавим. Књига је објављена 7. марта, а промовишу је моји синови Бранко Страхиња и Гаврило Јузбаша, односно, “Дроњак” бенд.

На вашем блогу се могу видјети разноврсни текстови (колумне, прикази, размишљања, представљања бендова), а ипак назив носи Бањалучки протест. Зашто тај назив, због кога, чега Далиборка протестује?

“Бањалучки протест” је назив колумнекоју сам покренула још 2007. године као извршни уредник информативних новина “Градски лист”.

Од самог почетка, концепт “Бањалучког протеста” је у гласном изговарању свега онога што мени иде на живце. У уводном тексту тако и пише. “Ја не протестујем због глобализације и људских права. Све уопштено је бесмислено. Протестујем због себе. “

Истог концепта се и данас придржавам. Ако мислим да је Додик највећи јебач у држави, јер јебе милион људи, ја то тако и напишем. Ако некога прозивам, прозивам га именом, толико достојанства имам. Ако мислим да жене постају кучке, онда их називам кучкама... И живо ми се јебе ко ће шта на то рећи. Никада нисам писала уопштено, јер је то најнижи и кукавички облик писања, нити сам писала нешто што не могу аргументовати. Трачеви и нагађања нису мој фах, нити ће бити у будућности.

Што се самог блога тиче, признајем, сада је живи брљагер. На њему се налазе текстови из три колумне: Бањалучки протест, Два сепета културе и Бањалука Rock Underground, те одломци других књига, репортаже... свашта. Недавно сам скупила текстове и припремила их за штампу, тако да ће до јесењег сајма књиге бити објављене још двије книиге, “Бањалучки протест”, колумне и “Хотел Босна: Слијепци, дрипци и дипломате”, еротске приче. Те двије књиге су тематски уско везане , а њихова повезница је Бањалука. Један дио тих књига се налази и на блогу.

Разлог за тај блог-хаос је хроничан недостатак времена да направим свој сајт и све сортирам. Покушавам то годину дана, али не успјевам. Средићу тај неред скоро, обећавам!

Прошле године пажњу медија је изазвало ваше писмо Бањалука: Полицајац Танасић Драшко малтретирао малољетнике?! Како се та прича завршила и да ли је?

Прича о полицајцу Драшу Танасићу је дигла толику буку да нисам могла вјеровати. Навикнута да у овој држави свако гледа своја посла, била сам запрепаштена подршком коју сам добила од народа и медија, између осталих, захваљујем Милку Грмуши и Фронталу, који су први одреаговали. Чињеница је да су се по први пут на некоме “кола поломила” захваљујући блогерима, јер, колико ми је познато, једино је Српска телевизија правила репортажу о овом случају.

Драшко Танасић је и прије био познат због насилничког понашања, али нико није реаговао. Када сам тражила одговор од његових претпостављених, као у повјерењу , речено ми је: ето, ратне заслуге… Па, јебем ти живот, значи, он је херој који може да се издркава на клинцима, а ја сам избјеглица чије дијете може малтретирати сваки малоумник??? Ма, тачно да се упишаш од смијеха од таквих констатација… Као, ја сам папак, а они ми “у повјерењу” продају таква срања.

Што се тиче службеног става, МУП ми је упутио допис са обавјештењем како је утврђено да полицајац Драшко Танасић није прекорачио своја овлаштења. Неслужбено, колико ми је познато, послије тог догађаја ни један клинац, првенствено говорим о младим рокерима, није малтретиран на улици само зато што има дужу косу.

Сад, ја сам се нашла у прилично незавидној позицији јер сам јако свјесна да могу попишати саму себе ако пишам уз вјетар, што ми не би било први пут, или нешто од чега зазирем, али овог пута су у причи била и друга дјеца и родитељи те дјеце. То је разлог што сам обуставила медијски “прогон” Драшка Танасића, а искључиво од његовог понашања ће зависити даљи развој догађаја.

Из те приче је изашло неколико добрих ствари. Прва је што сам спремна исте секунде основати удружење за заштиту од полицијског малтретирања уколико ми се још неки клинац или родитељи јаве због полицијског малтретирања. То сам изјавила усмено и писмено у Министарству и иза тога стојим, а друга је што сада знам да ћу у будућности штитити своју породицу на адекватан начин. Научили ме људи како се то ради.

Жао ми је, само, што су причом погођени сасвим исправни и поштени људи у Министарству, који раде свој посао како треба и који су се трудили да ми помогну да изгурам причу.

Ех, да. Приликом те гужве, приличан број полицајаца ми се јављао анонимно. Сви закључују како ми фали “нешто међу ногама”, па сам исфрустрирана и зато нападам недужне полицајце. Тим ликовима могу само рећи да ми ништа не фали међу ногама, јер се тамо налазе муда већа од њиховог мозга. Хвала на бризи!

У својој колумни Мачке, Кучке, Мечке и Лезбејке полемишете појам права човјека као таквог, док истовремено злокобни би рекли критички бојите све већи утицај феминистичког покрет. Да ли због таквих својих ставова долазите у сукоб са другим женама и генерално какав је ваш став о 8. марту?

Данас се свака шуша бори за права жена, а права мушкараца нико и не помиње. Прошетајте мало кроз, рецимо, наша градилишта, па погледајте каква они права имају. Раде 12 сати дневно без пријаве, осигурања, заштитне опреме, за бизарну своту коју ће можда добити, а можда и неће.

Искрено, гаде ми се та феминистичка пресеравања у развијеним земљама. Када данас говоре о правима жена, онда је то као да смо још увијек у средњем вијеку, или као да су Европа и Азија иста прича. Клара Цеткин сигурно ово није имала на уму када се борила за права жена. Она је била хуманиста и вјероватно би се у данашњим условима борила за права мушкараца.

Ја се никада нисам осјећала закинутом зато што сам жена. Напротив. Бити жена је велика предност уколико сте окружени мушкарцима којима је стало до вас. А и када нисте, све нормалне државе имају законски регулисано питање равноправности полова.

Феминизам је капиталистичка творевина која је за циљ имала разорити породицу као институцију и жену као мајку, домаћицу и супругу. У томе је за сада јако успјешна. Кока кола, тренерке, патике и чипс су уништиле женску појаву, а феминизам је уништио њену улогу у очувању породице. Нарушавање породице не престаје. Мушкарцима је одузето право и способност да финансијски брину о својој породици, тачније, не могу сами довољно да зараде, а женама је “дато” право да раде, зарађују и све мање брину о одгоју своје деце. Данас се дјеца стиде рећи да им је мајка “домаћица”, јер их људи сажаљиво гледају у смислу – нема посао??? Ко је у таквој ситуацији напредовао? Једнакост полова? Па, ко је мене питао желим ја радити у руднику, или извлачити дрва из шуме? Знам, већина ће сад рећи да претјерујем, али ако је нормално да мушкарци кувају, перу, пеглају и одгајају децу, зар онда није нормално да жене поправљају багере? Ако то није нормално, онда имамо озбиљан проблем. Онда треба поставити питање шта су мушка права и коме је пало на памет да жена мора бити доминантнији пол? Сад ће феминисткиње гракнути на мене с причом како имају дупло више обавеза од мушкараца. Тачно! Данас жена мора да буде запослена , да брине о кући, одгаја децу… Много је то посла, којег није морало бити да се није тако олако препустило стварању потрошачког друштва у коме велике корпорације имају користи од тога да сваки члан породице купи хамбургер на улици, умјесто куваног ручка, да се купује на тоне разних средстава за одржавање куће, јер у њој жена борави само неколико сати дневно, итд.

Сам 8. март, као међународни Дан жена подржавам у контексту жена – мајка – супруга-вољено биће-историјска чињеница, али док се не измисли “Дан мушкараца”, о чему говоримо? О демократији, равноправности полова…? Шта сам била јуче и шта ћу бити сутра ако је само ово мој дан? Ако сам вољена данас, онда сам то била и јуче, а надам се и сутра, са Даном жена, или без њега!

(Фронтал)