Други дио интервјуа са књижевником Ранком Рисојевићем. У њему откривамо његов поглед на положај младих писаца у РС, али и став о књижевним часописима.

Уредник сте у "Књижевним новинама". Колико времена и енергије Вам одузимају такве и сличне обавезе?

“Књижевне новине”, у којима сам прву пјесму објавио 1965 године проживљавају своју Голготу. Једва још излазе, тако да ту и нема неког посла. Требало је да ја будем веза између РС и новина. Да видим које су то књиге које треба приказати, који су то млади писци које треба објавити. Нешто се урадило, али то је мало. Слично је и овдје, на нашој књижевној сцени, гдје часописи пропадају, на њих се организују хајке, по методи потјере за вуком, а вук је, у ствари, у кући. На примјер, “Путеви” које сам годинама водио, никада од Бањалуке нису добијали субвенције. Добијали су из Сарајева, потом су били на терет “Гласа”. Тако су их укинули ови који сада говоре о томе шта је с “Путевима”. Укинули су издавачку дјелатност “Гласа” која је била на завидној висини. Али, лакше је говорити о томе да ови садашњи “Путеви” које издаје Народна и универзитетска библиотека РС изневјеравају оне старе. Лакше, јер се не говори да су сви осим ових људи који воде часопис, у ствари изневјерили “Путеве”. Часопис неће да финансира Влада РС, односно министарство просвјете и културе, неће град Бањалука, да ли је то неко од критичара рекао? Шта паламуде?! Часопис финансира кредитна организација која је тражила да се мало “модернизује”, да буде тржишно атрактивнији, остајући истовремено привржен култури. Јер, Бањалука није више она која је некада била, зашто би и часопис био такав. Уосталом, ту улогу су преузели “Крајина” и “Књжевник” који такође једва садстављају крај с крајем. Да ли неко у њима пише на озбиљан начин о савременој, овдашњој ликовној умјетности, о музици, о култури живота? Јесу ли се запитали о томе? Ово постаје једна деструктивна средина, по методи Марије Терезије, “завади па владај”. Томе би морали да се супротставе првенствено писци, али и остали културњаци. Нису њихови негатори писци него чиновници.

Како оцјењујете положај и квалитет младих писаца на домаћој књиженој сцени?

Искрено сам обрадован младим списатељкама. Оне су данас у врху књижевности РС и БиХ. Ту мислим на Тању Ступар Трифуновић, Александру Чворовић, Лану Басташић, Татјану Бијелић. Видим да се Берислав Благојевић лијепо развија, недавна награда је дошла у праве руке. Ту су и млади приповједачи (Завила, Ерцег и други) који се самоорганизују и објављују интернетски, модерно. Нажалост по Бањалуку, али насрећу по њега, отишао нам је Радомир Митрић. Као приповједач ту је и Данијел Симић чију нову књигу прича очекујем с радозналошћу. Има још имена, на њима је да стварају сарадничку атмосферу, нови књижевни живот, али и да се отворе према ономе што је овдје до данас стварано. Не видим их на књижевним вечерима старијих писаца, чак ни оних из Београда. Бојим се провинцијализације. Није довољно читати свјетске писце, јер се онда лишаваш тзв. аутентичности и континуитета. Андрић је упозоравао на три елемента битна за умјетничко дјело: аутентичност, континуитет и мајсторство. Од свјетских мајстора се учи мајсторство, али прве двије ствари од домаћих. Зар треба баш сваку нашу књигу да овјери нека велика награда у Србији да би била примјећена у РС. Добро што новине о томе не пишу нити телевизије извјештавају, шта је са колегама. Слично је и у другим умјетностима. Бањалучки ствараоци у свим областима потцијењени су од њихових колека с Универзитета. Овдје као да нема књижевника достојног рада или скупа, што је некад било незамисливо. Професор Миљко Шиндић паралелно је радио на локалном и ширем духовном простору. Професорица Зорица Турјачанин је промовисала овдашњу дјечију књижевност која је и данас у врху регионалне књижевности намијењене младима. Слично је било и са Предрагом Гугом Лазаревићем и Матом Џајом. Ко су овдје данас њихови насљедници? Није враг да овдашњи писци који су етаблирани у српској књижевности нису достојни озбиљних радова. Лектирски, писци РС боље стоје у Федерацији БиХ него у својој републици. Читају ли ишта састављачи лектира и програма? Или мисле да једну књижевност чине два-три водећа писца? Црњански је радније читао Микеланђела него Алексу Шантића, али и ја радније читам Виљема Шекспира него Црњанског, што ме не спречава да овог потоњег сматрам значајним писцем српског језика. Преводио сам Микеланђелову поезију, дивио јој се, али не мислим да она засјењује Шантића. То Црњански није рекао за Шантића. А Шантић је можда и већи пјесник од Црњанског.

Иако по струци математичар, рано сте одабрали књижевност каонајважније поље рада и стваралаштва. Како је до тога дошло и да ли је и колико знање из области математике и физике учествовало на ваше писање?

Савјетујући младог писца Капуса, Рилке му пише да сиђе дубоко у себе и да види шта је и за шта је. Ако тамо нађе потврду да је писац, добро, нека пише, ако не нађе, нека не буде жалостан, нашао је себе. Тако је са мном. Од дјетињства трагам за собом. Радознао каквог ме је Бог створио, отворен сам за све, е да бих нашао себе. Писцу све може да користи, робија највише, говорио је Достојевски. Некима је користила и туберкулоза. Математика је била у генима Блеза Паскала, а он је постао најбољи стилиста француског језика. Као мислилац је ненадмашан, једнако религиозни колико и свјетовни. О томе сам написао моју најтиражнију књигу “Велики математичари” која се сврстава у литературу бројних младих математичара при изради семинарских и школских радова. Ту је и књига “Славни арапски математичари”, која је обавезна литература на два исламска факултета у Сарајеву. По тим књигама ја сам на листи српских математичара свих времена. Наравно, ја сам од времена дипломирања до данас проучавао толико области и толико различитих наука, првенствено историју, језике, музику, ликовну умјетност, културу уопште, да за себе не могу рећиу да сам ово или оно по “формацији”, односно образовању. Написао сам књигу о академику Влади Милошевићу, а о многим бањалучким ствараоцима есејистичке текстове. Мислим да је и то посао писца.

(Фронтал)